Deca koja nikada ne plaču: Roditeljske lekcije poslednjih plemena na Zemlji

"Prošle godine prisustvovala sam promociji  knjige Before they pass away (Pre nego što nestanu). Autor je pokazivao izvanredne slike autohtonih plemena iz svih krajeva sveta s kojima je proveo neko vreme", počinje priču Mihaela Hening, nutricionista i stručnjak za zdravu ishranu na Irskom institutu za nutricionizam, i autorka bloga Mama Hub.

Bio sam jako kreativno dete. Kada sam imao 16 godina, jednog dana mi je otpala kosa jer sam dobio pogrešne antibiotike. Sada je to nebitno, jer sam u svojim srednjim 40-im, ali kada ste 16-o godišnjak, to je prilično teško.

Napustio sam školu sa 17 godina i otišao na Tibet gde su svi bili ćelavi misleći da ću tamo pronaći sebe. Slikao sam par slika da bi dokumentovao putovanje. Te slike su bile objavljene i tako sam počeo.

Pre knjige Before they pass away, proveo si vreme sa plemenima širom sveta i slikao fantastične slike. Kada posmatraš plemena, na šta se prvo usredsrediš?

Estetiku. Ova plemena su jedna od poslednjih svetskih tradicionalnih kultura. Imaju nešto što mi više nemamo i da smo na ivici da to izgubimo zauvek. Ako se to dogodi, svet će se okrenuti naglavačke, jer nam plemena daju ravnotežu između kultura, znanja o poslednjim svetskim prirodnim okruženjima, tradicijama, jezicima.

Što se tiče zdravlja, kako se plemena brinu o sebi? Oni nemaju pristup lekovima poput nas.

To je opstanak najjačih. Ma koliko surovo zvučalo, ako niste zdravi kada se rodite - umrete. Oni koji su rođeni zdravi prežive i žive zdravim životom.

Puno bolesti od kojih patimo sami smo sebi naneli životom koji vodimo. Verujemo da moramo živeti za sreću. Niko od ovih ljudi ne poznaje izraz “za sreću” jer se oni ne brinu za budućnost ili kada će biti srećni. Oni jednostavno to jesu.

Ne razmišljaju o ciljevima ili o stvarima koje će ih usrećiti?

Ne! Kod njih je važno ono što se dešava u ovom trenutku, ono što osećaju trenutno. Bitan je sadašnji trenutak. Mi, sa druge strane razmišljamo i brinemo o 20 godina unapred, o penziji i sličnim stvarima. 

Posebno me zanima kako odgajaju decu. Ovde svi govore o rutini, o treningu spavanja, o tome kada početi sa čvrstom hranom. Jeste li videli u tim plemenima da hrane bebe čvrstom hranom?

Ne, sve mame doje svoju decu. Hrane ih tako do njihove četvrte ili pete godine. To je 10 puta zdravije, kada dolazi iz vaših grudi, jer je čisto. Gradi se ceo njihov imuni sistem. I nema rasporeda za to. Kada su gladni, jedu. Nema ništa poput - "trebalo bi ili ne bi trebalo jesti", "Sada je vreme za spavanje", "Moramo ih odvikavati od dojenja"…

Znači bebe su stalno sa majkama?

Da, nikada ih se ne ostavljaju same. Ako im roditelji rade, druga braća i sestre nose bebe. Uvek spavaju između roditelja ili braće i sestara. Od kada dan počne vezani su za drugo ljudsko biće. U  hladnijim klimama to rade da se ugreju, ali sam istu stvar video i u toplim klimama.

A tokom noći, bude li se često, doje?

Nikada ih ne čujete da su budni. Dojeni su celu noć pa spavaju. Tako su odgojena i moja deca, pored svoje majke. Ako su gladni, dobiju da jedu. Nikada nema plakanja.

Smatrate li da je ovaj način roditeljstva moguć u našem društvu?

Naše prvo dete je bilo vezano za mene 24 sata na dan. Imao sam jednu dugu maramu  i ona je praktično živela tu, otprilike 3 godine. Kada bi je izvadili, plakala bi jer je htela kontakt. Jednostavno je išla sa nama. Ako zaspi, a mi ne želimo da idemo u krevet, ostala bi vezana za mene ili moju ženu. Kada bi došlo vreme za spavanje, stavili bi je u krevet i svi bi spavali zajedno.

Sve zavisi koliko ste entuzijastični i predani kao roditelj. Nažalost, biti priznat kao majka više nije značajno. Verujemo da je mnogo važnije biti neko i imati neku titulu.

Smatram da su žene pod pritiskom da budu sve – uspešne u svojoj karijeri i odlične majke.

Da, napravili smo stvari teškim za sebe. Takođe, svi smo odlučili imati decu u svojim kasnim 20-im, 30-im, čak 40-im i 50-im, za šta ja mislim da je katastrofa. U plemenima, svi imaju decu kao tinejdžeri. Mislim da ne postoji ništa bolje nego imati decu kada je vaše telo tako snažno, zdravo i elastično, a kada ste vi tako neustrašivi.

Mi podstičemo svoju decu da imaju decu dok su mladi.

Čemu ste još svedočili na svojim putovanjima što je uticalo na vaspitanje vaše dece?

Mnogo, mnogo stvari. Zanimljivo je da je i moja žena, s kojom sam u braku 23 godine, stalno putovala pre nego što smo se upoznali. Jedna stvar koju smo videli  je da svi spavaju zajedno. 

Kada smo moja supruga i ja dobili decu, od prvog dana, bili su s nama u krevetu. Bio sam malo ljut na početku, ali sada 18 godina kasnije i  troje dece, još uvek svi spavamo u istom krevetu. Moje dve starije ćerke imaju momke pa kada oni dođu, idu u svoje sobe. Kada devojke/momci nisu tu, svi spavamo u istom krevetu.

Iako na nas gledaju kao da smo vrlo čudni, to je verovatno najznačajnija stvar koju smo usvojili iz iskustava koje smo stekli na putovanjima. 

To je divno.

Naše društvo je preterano zaštitnički nastrojeno prema deci. Treba samo izguglati bilo koju nesreću koju možemo zamisliti i na raspolaganju nam je, pa smo postali prestrašeni i zbog toga više ništa ne radimo i ne dopuštamo deci da išta rade.

Kada dođete u neku od tih zajednica, deca su odrasla u okruženju sa svima. U Papui Nova Gvineja, postoji grupa ljudi koji žive u kući na stablu, 40 metara od zemlje. Kuća na stablu nema ogradu, a deca slobodno puze i jednostavno ne idu preko ivice.

Mislim da moraš pustiti decu da pronađu svoje granice. Mi živimo u gradu. Mojoj deci je dopušteno da idu i dolaze uveče kada žele. 

Samo ih molimo da imaju kontakt sa nama. Molimo ih  da komuniciraju sa nama. Ako im ne verujete i ne puštate ih da imaju avanture, oni će se boriti protiv vas. 

Gledam svoje tinejdžere sada, kako su slobodni i srećni. Jeste to teže za roditelje ali morate im verovati. Oni moraju imati  avanture, katastrofe i greške, inače neće naučiti.