Uloga majke je znatno više proučavana od uloge oca, a i većina ljudi bi se složila da je majka najvažnija osoba u životu svakog deteta. Naravno, ona ne mora da bude biološka majka, a u prve tri godine života čak ne mora da bude ženska osoba. Naime, u tom periodu je majka svaka osoba koja uspešno zadovoljava potrebe deteta za emocionalnim vezivanjem, hranom i negom. Zbog toga bi mnogi muškarci bili sposobni da uspešno preuzmu tu ulogu. Tek nakon treće godine pa nadalje, detetu postaje bitno da je majka žena, a otac muškarac.

Tatina uloga

U trudnoći, otac nerođene bebe postaje simbol sigurnosti, poverenja, optimizma - i na taj način pomaže majci da se trudnoća odvija uz što manje stresova, da se ona oseća voljeno i lepo. Povoljna porodična atmosfera pozitivno utiče na razvoj bebe, što je mnogim roditeljima poznato, jer je ta komunikacija otpočela od prvog dana začeća.

Srećom, sve je popularnije prisustvo oca na porođaju, praćeno pozitivnim iskustvima (od koristi je i za mamu, i za tatu, i za bebu). Praksa je pokazala da su tate koje su prisustvovale rođenju svog deteta posvećenije porodici, da češće razgovaraju o razvoju deteta, bolje pamte sitnice i datume vezane za njegovo odrastanje.

U drugom planu

Tokom prva tri meseca, majka i novorođenče razvijaju posebnu vrstu odnosa. U mnogo čemu se ponašaju kao jedno biće, a otac je u tom razdoblju "potisnut" u drugi plan. Ipak, ta veza ne bi mogla da se razvija tako dobro bez njegove podrške, zaštitničkog stava, razumevanja i brige o svakodnevnim potrebama. Kako dete raste, počinje sve više da primećuje postojanje i drugih osoba osim majke, a to znači da i otac počinje da biva uključen u njegov svet.

Emocionalno vezivanje

Britanski psihoanalitičar Džon Baulbi je u tzv. psihodinamičku teoriju uveo važan koncept pod nazivom "emocionalno vezivanje ili privrženost deteta i majke", odnosno osobe koja ima tu ulogu. Proučavajući mališane u dečjim domovima, otkrio je važnost tog fenomena u prve tri godine života. Naime, bilo je teških posledica po razvoj deteta ako ta potreba za emocionalnom vezanošću nije mogla da se adekvatno razvija.

U porodicama sa oba roditelja, emocionalna vezanost će biti veća za jednog roditelja, najčešće majku, ali će se istovremeno razvijati i u odnosu na drugog roditelja. Time će vezanost da dobije na dinamici i sigurnosti, gde će prisutnost oca kasnije da olakša odvajanje deteta iz zajednice sa majkom, odnosno njegovo osamostaljivanje.

Trougao mama-dete-tata

Između treće i pete godine života, uloga oca postaje vrlo specifična, a odnosi koji se stvaraju u porodičnom trouglu mama-dete-tata će bitno da  utiču na dalji razvoj detetove ličnosti.
Između ostalog, sa pune tri godine dete postaje sve svesnije svog polnog organa, igra se njime i obično tada otkriva masturbaciju. Nešto kasnije, počinje da se interesuje za različitost u odnosu na drugu decu i svoje roditelje. Devojčice i dečaci su u toj fazi života obično emotivno više vezani za majku, ali već u uzrastu oko četiri godine počinje da ih "brine" odnos između roditelja. Dečak zaključuje kako ne uspeva da "konkuriše" svom tati jer je on previše jak i sposoban. Voli ga i divi mu se, ali i razmišlja o tome kako da ga potisne iz trougla mama-sin-tata. Uz te  agresivne "fantazije", kod dečaka se javlja i ljutnja, pa on sve više počinje da se poredi sa ocem, nastojeći da preuzme ulogu "velikog". Tako upoznaje svoj ego, koji tek kreće da izgrađuje.


Devojčica tokom "zaljubljenosti" u svog tatu, u rivalstvu sa mamom, prihvata identifikaciju sa njom i počinje da "izigrava mamu".

Poslednji deo prihvatanja

Nakon završetka te burne faze razvoja, u uzrastu oko šest godina dete ulazi u znatno mirnije razdoblje. Kada pođe u školu, ono će da očekuje podjednaku pomoć oba roditelja. Od tada su oni izjednačeniji po važnosti.


Nastupanjem puberteta (adolescencije) oko dvanaeste godine, dete ponovo postaje vrlo zahtevno i teško shvatljivo roditeljima. Njih takva situacija često uvodi u prepirke i međusobna optuživanja, jer se neće slagati kada je u pitanju donošenje nekih odluka vezanih za dete. Ono će ih gledati drugim očima, ne shvatajući da su to oni isti roditelji prema kojima je nekad osećalo strahopoštovanje.

Adolescenti postaju bolno svesni dvoličnosti odraslih i raznih grešaka koje su roditelji činili tokom njihovog odrastanja i vaspitanja. Umesto da očuvaju mir, toleranciju, mudrost, pouzdanje... roditelji se često nepotrebno upliću u život svojih pubertetlija, iz straha da će ih na ovaj ili onaj način izgubiti. Umesto da ponekad prihvate i dečje mišljenje, roditelji postaju smešni neprestanim pozivanjem na svoj autoritet, na nekakve moralne norme (kojih se često ni sami ne pridržavaju).

Oko 20. godine, kada se period adolescencije približi kraju, "nekadašnja" deca će kod svojih roditelja da uoče sve dobre i loše strane, konačno shvatajući da su i roditelji samo obični ljudi.