Povrede leđa su se do nedavno događale odraslima, i to samo u situacijama kada su izloženi velikom fizičkom naporu. Danas se, nažalost, sve češće događaju deci školskog uzrasta, i to uglavnom onoj kod koje se to ne očekuje, jer se bave nekim sportom. To su obično povrede do kojih dolazi na treninzima, ili tokom leta - prilikom nekih slobodnih aktivnosti, kada deca imaju potrebu da se dokažu pred drugima.

Nezgode na bazenu

Jedna od situacija je i skakanje sa ivice bazena u vodu ili sa skakaonice. Dete može da se oklizne ili pri padu udari o ivicu bazena, da ugane ili iščaši zglob na ruci ili nozi ali i da povrdi kičmu. Iščašenja i uganuća su praćena bolom i otokom što se leči hladnim oblogama, mirovanjem i nekom vrstom imobilizacije (zavoji,  gipsane ili plastične longete).

Deca u želji da se dokažu u društvu - rade stvari za koje nisu spremna, pa se povređuju i tokom slobodnih aktivnosti

Nakon 2-3 nedelje dete se vraća na trening i uobičajenim aktivnostima. Ukoliko oporavak nije potpun, nakon skidanja imobilizacije postoji i dalje bol ili otok, obim pokreta u zglobu je ograničen, potrebna je fizikalna terapija.

Najteže su povrede kičmene moždine koje dovode do delimične ili potpune oduzetosti nogu ili nogu i ruku što je, na sreću, jako retko. Mnogo češće se događa da se istegnu mišići i ligamenti koji drže kičmeni stub ili da dođe do pomeranja diskusa (hrskavičavog dela koji se nalazi između dva kičmena pršljena). U svakom slučaju odmah treba pozvati dežurnog lekara ili hitnu pomoć koja će na adekvatan način zbrinuti dete.

Stabilnost kičmenog stuba

Kičma predstavlja stub čitavog tela, a za njenu čvrstinu i pokretljivost su odgovorni svi njeni delovi, ali i veze sa karlicom, grudnim košem i ramenim pojasom, odnosno sa nogama i rukama. Da bi pružila potporu, kičma mora da bude čvrsta, ali i dovoljno fleksibilna - kako bi omogućila pokretljivost trupa.

Da bi mišići kičmenog stuba bili jaki, neophodno je da postoji raznovrsnost pokreta i njihovo snažno angažovanje

Pored koštanih delova i ligamenata, za stabilnost kičmenog stuba su odgovorni i mišići. Za izdvojene pokrete pojedinih delova i kičme u celini, zadužene su velike mišićne grupe, koje mi spolja vidimo, a ako su jaki - računamo da ne može da dođe do povrede.

Kod dece koja nešto aktivno treniraju, oni su još jači, pa im omogućavaju da urade stvari koje prosečno dete ne može da izvede. Slična situacija je i kod dece koja se bave folklorom, plesom, baletom, ili nečim sličnim. Ti snažni mišići leđa omogućavaju detetu da izvede - na primer, skok u vodu, što je težak, snažan i složen pokret, ali ako druga grupa mišića koja treba da stabilizuje kičmeni stub ne može to da obezbedi dolazi do pomeranja diskusa koji počinje da pritiska okolno tkivo, a to su nervi i krvni sudovi koji tu prolaze što dovodi do bolova i ukočenosti.
PageBreak

Jaki "duboki" mišići

Da bi se očuvao integritet kičmenog stuba, neophodna je aktivnost stabilizatora - malih mišića koji se nalaze u dubokim slojevima. Svojom zajedničkom akcijom, ako je ona obostrana, održavaju kičmu opruženom, dok združenom jednostranom akcijom rotiraju kičmeni stub. Ako su oni slabi, a uglavnom jesu, dolazi do povređivanja. Tako nastaje diskus hernija koja zahteva ozbiljno i dugotrajno lečenje.

Da bi mišići kičmenog stuba bili jaki, neophodno je da postoji raznovrsnost pokreta i njihovo snažno angažovanje. Nažalost, to se ne postiže nijednim sportom, čak i kada se njime neko profesionalno bavi. Savremeni način života, kao i usko specijalizovane aktivnosti, sve manje angažuju celokupnu muskulaturu, ili to rade na pogrešan način, što donosi veliku štetu. To se odnosi i na sportove koji su, takođe, specijalizovana aktivnost - koja kod dece često dovodi do povređivanja, nekad i sa trajnim posledicama.

Posledice i oporavak

Povrede kičme (mišića i ligamenata ili diskusa – hrskavičavog dela) su, svakako, najozbiljnije, pa u nekim slučajevima onemogućavaju da dete nastavi da se bavi sportom. Pored bolova i ukočenosti na mestu povrede može da se pojavi i blag otok. Nekada se oseća utrnulost duž noge ili nesigurnost u hodu. Ograničena je pokretljivost kičmenog stuba, dete najčešće ne može da se savije napred, u nazad ili na stranu. Nekada se "iskrivi", zauzme položaj u kom najmanje oseća bol. Ukoliko se dese, neophodno je da oporavak bude pod lekarskim nadzorom, da se ne primenjuju lekovi iz kućne apoteke, naročito ne oni koje uzimaju odrasli. Lečenje je dugotrajno, od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, sprovodi se fizikalna terapija i terapijski program vežbi u specijalizovanoj ustanovi za rehabilitaciju, najbolje onoj koja se bavi decom. Sve dok ne dođe do potpunog izlečenja, dete ne sme da trenira, niti da ide na časove fizičkog, kako ne bi došlo do ponovne povrede.

Vraćanje sportu mora da bude postepeno, uz stalno održavanje mišićne snage površinskih i dubokih slojeva mišića odgovornih za stabilnost kičmenog stuba - posebnim terapijskim vežbama. Odrasli su skloni verovanju da će kod dece sve da prođe samo od sebe, čak da će pre proći ako dete nastavi sa treninzima. To je pogrešan i jako opasan stav, jer može da dovede do trajnog invaliditeta kod deteta.

Igranje kao prevencija

Prevencija je najbolje rešenje! Nažalost, ona ne može da se sprovede u gradskim uslovima, jer od najranijeg detinjstva podrazumeva kretanje po neravnom terenu, veranje po drveću, igranje u različitim položajima - stojećem, ležećem, čučećem, četvoronožnom. Uobičajen stojeći položaj, sedeći i hod po ravnom - angažuje zanemarljivo mali broj mišića. Da bi se angažovala celokupna muskulatura, neophodan je neravan teren ili aktivnosti koje je osmislio stručnjak. Sportski treneri nedovoljno pažnje posvećuju tome, već intenzivnim treninzima dovode do disbalansa treniranih mišića i onih koji treba da odgovore na njihovu aktivnost, pa otuda dolazi do povređivanja.

Deca, sa druge strane, u želji da se dokažu u društvu - rade stvari za koje nisu spremna, pa se povređuju i tokom slobodnih aktivnosti. Zbog takvih povreda u detinjstvu, često se događa da bivši sportisti u odraslom dobu imaju ozbiljne zdravstvene probleme, ili da im lekar kaže da im je kičma mnogo starija nego što odgovara njihovim godinama.

Snežana Milanović, visoki strukovni terapeut