Reč stručnjaka: Da li su kaiševi za prohodavanje korisni ili štetni?

Od trenutka kada se dete rodi većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje kada će da prohoda. Često možemo da čujemo usputne komenatare: "Samo da prohoda, ostalo nije važno". Tako jedan broj njih iz najbolje namere čini sve kako bi se to što pre desilo. 

Dete će prohodati kada bude dovoljno sazrelo i uvežbalo sve neophodne elemente samostalnog hoda, uspravljanje iz klečećeg položaja, hodanje uz pridržavanje, najpre noga do noge, zatim noga ispred noge, održavanje bočne ravnoteže sa prebacivanjem težine, i na kraju ravnotežom napred-nazad. Postepeno će smanjivati površinu oslonca, te će se gegajući hod polako izgubiti, a dete će početi da spušta ruke dole i sve više hoda kao odrasli. Kada napravi osam samostalnih koraka, može se reći da je prohodalo. 

Štetne posledice preranog stavljanja deteta na noge

Sve ovo traje i po nekoliko meseci, ali roditelji moraju biti strpljivi, naročito se ne sme voditi dete držeći ga za ruke podignute visoko u vazduhu. Ovo ne samo da remeti normalan hod već može da dovede do preteranog istegnuća ramena i laktova, pa i do uganuća i iščašenja zglobova. 

Da bi se dete nesmetano razvijalo nikako mu ne treba nametati prinudne položaje za koje ono nije spremno, niti ga prerano stimulisati na aktivnost za koju nije zrelo. Za to postoje određeni uzrasni okviri ali ne treba da brinete ako se vaše dete ne uklapa u njih, važno je da prođe sve faze razvoja utvrđenim redosledom. Najpre treba da se okrene sa leđa na stomak pa tek obratno, da zauzme četvoronožni položaj i puzeći iz koga će da sedne, da se uspravi u stojeći položaj pa da napravi prve korake. 

Remećenjem ovog redosleda ili preskakanjem faza može da se izazove ozbiljan funkcionalan poremećaj u razvoju. Kako je ovo period intezivnog razvoja mozga i celokupnog organizma, mnogi poremećaji će proći neprimetno ali će se manifestovati kasnije, uglavnom u školskom uzrastu u vidu raznih poteškoća u učenju i savladavanju gradiva ili u odraslom dobu kada će se javiti problemi na koštano mišićnom sisitemu ili radu unutrašnjih organa. 

Kako hod postaje sigurniji tako postepeno postaje automatizovan, odnosno stvara se šema hoda u mozgu koja se aktivnira svaki put kada poželimo da do nečega dođemo. Način kako hodamo kao i ostale automatske radnje ostaje za čitav život. Da li će hod vašeg deteta biti trapav, neskladan ili sa uravnoteženim i koordinisanim pokretima dobrim delom zavisi od toga da li je razvijen prisilno ili spontano sa svim potrebnim elementima.

Pomagala za prohodavanja - da ili ne?

Proizvođači opreme za decu uz pomoć reklama a bez kritičnog učešća stručnjaka, podržavaju nastojenja roditelja da dete brže prohoda raznim pomagalima koja, na žalost, donose detetu više štete nego koristi. Tu je pre svega dubak, razne hodalice a od skoro i kaiševi kojima se deca "vode". 

Prerano postavljanje deteta u uspravan položaj je beskorisno i može biti opasno. Bebina stopala nisu u potpunosti razvijena na rođenju, mekana hrskavica umesto kostiju i mišići koji se tek formitaju, delovanjem spolja mogu da se oštete i iskrive, što se dešava preranim postavljanjem na noge i forsiranjem hoda. Zbog nedovoljne čvrstine može doći do deformiteta stopala i kolena, a pod težinom tela potkolenice se krive što na kraju dovodi do deformiteta kičmenog stuba.

Korišćenjem pomagala lišavamo dete neophodnih iskustava kroz koje treba da prođe u procesu prohodavanja. Dete mora da nauči da se podiže samo u uspravan položaj i da u njemu ovlada održavanjem ravnoteže. Ako to radi roditelj umesto njega, tako što ga podiže i stavlja na noge i pridržava kaiševima, dete ne može da uvežbava održavanje ravnoteže, sposobnost koja je neophodna u uspravnom položaju i hodu.