Juče sam ušla u kuću i ništa nisam čula. Apsolutna tišina. Moj tinejdžer je bio kod kuće — njegov ranac bačen na stolicu je to potvrdio — ali nije bilo znakova života. Ni zdravo. Ni koraka. Ni muzike koja je treštala iza zatvorenih vrata.
Sećam se kada je taj isti hodnik odjekivao "Mama! Mama! MAMA!" u trenutku kada sam okrenula ključ u bravi. Kada bi mala stopala trčala ka meni, priče su se slivale pre nego što sam mogla i da spustim torbe.
Stajala sam na dnu stepenica i osetila kako me preplavljuje talas usamljenosti. Mnogo puta sam bila fizički sama u životu, ali postoji nešto jedinstveno izolujuće u tome što ste emocionalno sami dok delite prostor sa tinejdžerima koje volite više od samog života.
Kada je moj sin bio mlađi, vrata njegove spavaće sobe su bila otvorena, kao stalni poziv. Njegov svet je bio dostupan, transparentan. Poznavala sam njegove prijatelje, njegove strahove, njegove snove. Znala sam da su dinosaurusi ustupili mesto svemiru, koji je ustupio mesto sportu. Znala sam koje pesme ga teraju na ples, a koji domaći zadaci ga rasplaču.
Sada su njegova vrata čvrsto zatvorena. Granica je jasna. Njegov svet sada ima zidove, a ja sam često spolja. Prošla su tri dana otkako smo vodili razgovor koji je bio nešto više od puke logistike kao što je: "Treba li ti prevoz sutra?", "U koliko sati se završava trening?", "Jesi li podneo prijavu za fakultet?". Naše interakcije su postale transakcione, svedene na osnovne stvari upravljanja zajedničkim domaćinstvom.
Dani spontano deljenih misli i osećanja deluju kao artefakti iz drugog života. Sinoć sam napravila njegovo omiljeno jelo od testenine. Izašao je iz svoje sobe dovoljno dugo da napuni tanjir, rekao "Hvala" i ponovo nestao. Mislio je to ozbiljno, nije nezahvalan. Samo što je njegov fokus, njegov život, sada uglavnom negde drugde.
Sedela sam sama za našim kuhinjskim stolom, listajući stare fotografije na telefonu – slike nasmejanog deteta koje je nekada jedva čekalo da mi ispriča sve o svom danu. Znam da je ovo normalno. Znam da je ovo zdravo. Znam da je upravo to ono što bi trebalo da se desi dok gradi svoj identitet odvojen od mog. Moja glava razume razvojnu nužnost ove distance. Ali moje srce oseća prazan prostor kao fizički bol.
Usamljenost roditeljstva tinejdžera nije samo zbog njihovog fizičkog odsustva - već zbog posmatranja kako proživljavaju svoje najlepše trenutke sa nekim drugim. Radi se o tome da budete degradirani sa osobe od poverenja na posmatrača. Radi se o saznanju da se bore, ali čekaju poziv za pomoć koji možda nikada neće stići.
Juče sam vozila sina i njegovog prijatelja na trening. Bila sam nevidljiva na prednjem sedištu dok su pričali o zabavi, drami u vezi, izboru fakulteta - svim značajnim stvarima koje se dešavaju u njegovom životu, a koje nije podelio sa mnom. U tom razgovoru sam ugledala delić svog deteta, verzije njega koje retko viđam više.
Teško je razgovarati sa drugim roditeljima o ovome. Roditelji tinejdžera su se, izgleda, povukli. Ne želimo da razgovaramo o njihovim problemima ili o tome koliko teško može da bude biti roditelj u ovoj fazi. Ili se čini kao narušavanje privatnosti, ili je jednostavno previše bolno.
Nekih dana stojim u prodavnici, zurim u kutije žitarica, pitajući se koje on sada više voli. Kada sam prestala da znam? Kada je mentalni inventar preferencija koji sam nekada održavala postao zastareo?
Večeras sam pokucala na njegova vrata sa tanjirom kolačića. Podigao je pogled sa računara, iznenađen. Petnaest dragocenih minuta, dozvolio mi je da sedim na ivici njegovog kreveta dok je pričao o projektu kodiranja zbog kojeg je bio uzbuđen. Nije to bio dubok, iskren razgovor za kojim ponekad žudim, ali je bila povezanost. Mali prozor se nakratko otvorio pre nego što se ponovo zatvorio.
Učim da biti roditelj tinejdžera znači prihvatanje ovih trenutaka kada dođu - neočekivani razgovor u kolima, susret u kuhinji kasno uveče, retki zahtev za savet. Učim da budem spremna, da budem potrebna, dostupna, a da ne budem opterećujuća.
Sutra će vrata njegove spavaće sobe verovatno ostati zatvorena. Naši razgovori će se verovatno vratiti na svoj funkcionalni minimum. Usamljenost će se vratiti oko mojih ramena poput poznatog tereta. Ali ću pamtiti tih petnaest minuta. Držaću se saznanja da je iza tih zatvorenih vrata on još uvek tu - moje dete, postaje ono što jeste. I ponekad, kada to najmanje očekujem, on me ipak pusti unutra.
Ovo je paradoks roditeljstva tinejdžera: oni su istovremeno prisutni i odsutni, naši, a nisu naši. Više smo sami sa njima nego što smo ikada bili bez njih. Pa ipak, ne bih menjala ovo usamljeno vreme ni za šta. Jer ovi tihi hodnici, ova zatvorena vrata, ovi kratki pogledi na njihove svetove koji se razvijaju - to su znaci da radimo upravo ono što bi trebalo: odgajamo decu koja mogu da postoje bez nas. Čak i ako to znači da ponekad postojimo i bez njih dok su još uvek pod našim krovom.
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
