Između strogoće i toksičnosti je tanka linija: 5 znakova koji pokazuju da ste prešli granicu

Nekad se smatralo da deca mogu da budu lepo vaspitana samo ako su roditelji prema njima strogi. Uostalom, cilj postavljanja pravila je da oblikuju dečji karakter. Međutim, ponekad ta strogoća prevazilazi sve granice, pa postane toksična, pa disciplina postaje kontrola, a briga postaje strah.

U mnogim strogim porodicama od dece se očekuje da poštuju svako pravilo bez pitanja "zašto“. Vremenom, ovo može dovesti do stvaranja okruženja u kojem mišljenja nisu dobrodošla, a ispitivanje postaje pobuna. Ono što počinje kao sprovođenje discipline može nesvesno da ućutka prirodnu radoznalost i emocionalne potrebe deteta.

Toksična promena počinje kada nema prostora za diskusiju — samo uputstva i posledice. Odsustvo dijaloga može da stvori emocionalno udaljene odnose, gde strah zamenjuje poverenje. Deca uče da ćute – ne zato što se slažu, već zato što se plaše da govore.

2. Prihvata se samo savršenstvo

Lepo je želeti da deca postavljaju visoke ciljeve, ali stalno postavljanje lestvice van domašaja može da bude emocionalno iscrpljujuće. Mnogi strogi roditelji veruju da će još više pritiska na mališane dovesti do uspeha. Ali ako se svaka greška suoči sa kritikom umesto podrškom, deca počinju da povezuju svoju vrednost sa učinkom.

Ovo postaje toksično kada se deca osećaju nedovoljno dobro čak i nakon što daju sve od sebe. Na taj način tiho i neprimetno uče da jure za odobravanjem umesto za srećom. Dugoročno, ovaj pritisak može da dovede do anksioznosti, sagorevanja ili čak straha od pokušaja uopšte, prenosi Times of India.

3. Kontrola nosi masku brige

Strogo roditeljstvo često uključuje postavljanje čvrstih granica, što je u redu. Ali problemi nastaju kada te granice postanu čvrsti zidovi. Odabir prijatelja ili hobija je nešto što je ipak duboko lično i u čemu mališani treba da imaju reč. Ipak, u nekim domovima takvi izbori su pre diktirani nego vođeni.

Ovo postaje toksično kada deci nije dozvoljeno da donose odluke koje odgovaraju uzrastu — čak ni one koje uključuju bezopasne pokušaje i greške. To, međutim, vremenom ometa njihovo sticanje samostalnosti, već počinju da se plaše donošenja odluka. Ono što izgleda kao briga roditelja može tiho da krade deci samopouzdanje iznutra.

4. Emocije se tretiraju kao slabost

Neki strogi roditelji veruju da je izražavanje tuge, straha ili besa znak slabosti. Dakle, deci se često kaže da "očvrsnu" ili "prebole". To roditeljima može da zvuči kao ohrabrenje, ali u stvarnosti omalovažava i ne prihvata njihova osećanja.

Kada emocije ne smeju da se osete ili izraze, deca uče da ih "zakopavaju", a to je veoma toksično jer se te neobrađene emocije često vraćaju kao anksioznost, depresija ili emocionalno povlačenje. Svako zaslužuje da se oseća saslušanim, posebno u trenucima ranjivosti.

5. Ljubav je uslovljena

U nekim strogim porodicama ljubav se pokazuje kroz disciplinu, doprinošenje porodici ili dostignuća. Zagrljaji su retki, a pohvale još ređe. Deca koja odrastaju u takvom okruženju počinju da veruju da ljubav mora da se zasluži dobrim ponašanjem ili visokim rezultatima.
Ovo stvara toksično okruženje u kojem se naklonost roditelja prema detetu povlači nakon grešaka, a toplina i ljubav se nude samo kada je mališan dobar, uspešan. Vremenom, ovaj uslovni oblik ljubavi tera decu da počnu da sumnjaju u sopstvenu vrednost. Čežnja da se osećate bezuslovno voljenim nikada ne nestaje – ona se samo krije iza usiljenih osmeha i tihe patnje.

BONUS VIDEO: