DECI TREBAJU GRANICE, ALI NE SMEJU DA VAS SE PLAŠE: Dr Misojčić rekao važnu stvar Jeleni Đoković i roditeljima

Biti roditelj i dobro vaspitati dete jedan je od najlepših i najtežih životnih zadataka. Zato je i sasvim prirodno da se mame i tate povremeno preispituju da li i u čemu greše, šta i kako mogu bolje...

"Granica je deo svakog funkcionalnog odnosa. Mislim da je važno da bude predvidljiva i jasna za dete, polupropustljiva, u skladu sa porodičnom kulturom, ali granica je neophodna. Nekad roditelji iz svojih projekcija predstavljaju dete kao neukrotivo, ali ja mislim da svako dete može da nauči granicu ili makar većina dece i da se samo radi o nesigurnosti roditelja kada postavljaju granicu. Oni moraju biti istrajni u granici, sigurni da su je na pravom mestu postavili, a taj dečji otpor ili ljutnja koja je očekivana da ih ne pokoleba. Kada kažem granicu, ne mislim na strah i ne mislim da se vaspitava strahom.Strah nije samokontrola već potčinjavanje, a ljudi vaspitavani da se potčinjavaju pre ili kasnije će dobiti želju da imaju one koji se potčinjavanju njima. To nije dobro, a i sa biološkog aspekta, strah je stres, luče se hormoni u nadbubrežnim žlezdama i smanjuju kognitivne funkcije, pa samim tim i mišljenje", rekao je psihijatar i psihoterapeut, pa dodao:

"Mislim da treba roditeljstvo da se zasniva na potrebi deteta da bude prihvaćeno, ne samo onoga što jeste, već i onoga što bi moglo da bude, da bude voljeno. Naša deca imaju bezgranično poverenje u nas i to je velika odgovornost da to poverenje pretočimo u vaspitanje. Samo polako i strpljivo će nam to poverenje pomoći da ih vaspitamo, deca se menjaju iz ljubavi, ne iz straha".

Izazovi adolescencije

Dr Misojčić ističe da je adolescencija najzahtevniji period što se tiče vaspitanja dece.

"U adolescenciji se sve menja, to je period bunta, taj period je najzahtevniji. Jedan odrasli je došao među nas i sad taj naš novopečeni odrasli želi slobodu, a ne zna baš tačno šta je ta sloboda. Kada pričamo, mi znamo da to treba da mu dozvolimo, a ne znamo baš koliko i onda u toj priči su obe strane nesigurne, i ovaj mladi čovek koji bi da osvaja tu slobodu i roditelji koji bi da zadrže kontrolu. Tu treba strpljenja, to je najzahtevniji životni ciklus, ali nema razloga da sumnjamo u našeg adolescenta. Model koji smo mu ponudili, porodična atmosfera u kojoj je odrastao, sistem vrednosti koji je poneo, odbraniće ga od izazova i sve će biti okej.Nije dobro kada ne verujemo u adolescenta, on to oseti, a onda će svašta probati da uradi da nam dokaže da je odrastao, možda baš i u inat. Tako da upravo obrnuto, upkos tom logičnom i fiziološkom izazovu adolescencije, mislim da uz poverenje i ne brže nego što se ide kroz adolescenciju, treba da prođemo kroz taj period verujući da će od tog našeg buntovnog adolescenta izrasti jedan dobar čovek".

Ovaj stručnjak istakao je i da nipošto ne treba da deci usađujemo osećaj krivice.

"Važno je da ne sudimo o deci na način da ih emotivno uslovljavamo, da gajimo krivicu ako ne urade nešto što smo od njih tražili. Krivica je razorna i vrlo rezistentna i zna i odraslom čoveku da pravi problem. Vaspitanje na način da izazivamo krivicu ili stid nije dobro i posebno mi se ne sviđaju roditeljske zabrane koje dečje ponašanje direktno povezuju sa tim kako se emotivno osećaju roditelji. To su one rečenice ’evo sad me zbog tebe boli glava’, ’vidi kako vičem, i komšije me čuju jer se tako ponašaš’, ’sad si mi uprskao ceo dan’. To nije učenje empatije, to je put ka krivici i to nije dobro", zaključio je on.

BONUS VIDEO:

(Yumama/N. Z.)