KAKO JAPANSKI RODITELJI REAGUJU KADA DETE IMA NAPAD BESA NA JAVNOM MESTU: Odmah postaju mirna i poslušna - ovo je tajna

Kako japanske porodice disciplinuju i vaspitavaju svoju decu? Jedna mama iz Amerijke koja se preselila u Japan objavila je na Internetu svoje iskustvo iz ove zemlje i šta je naučila od japanskih roditelja:

Vaspitanje "Ma no Nisai" (Nevolje dvogodišnjaka)

Nisam bila jedina američka majka koja sebi postavlja ovo pitanje. Pronalaženje japanskog mališana koji se loše ponaša postalo je nešto kao igra sa drugim međunarodnim mamama prijateljicama kad god smo vodili našu decu u parkove i muzeje. Kada bismo uočili japansku mališane koji imaju neuhvatljivu bes u javnosti, uzdahnuli bismo s olakšanjem. Nisu to bila samo naša deca. Ipak, izgledalo je da japanski roditelji uopšte nisu intervenisali. Dete bi sedelo na zemlji, plakalo i vrištalo na igralištu ili u parku, a roditelji su izgledali relativno nezabrinuti.

Tokom jednog od epskih izliva besa mog sina, kada smo se vozili vozom, bila sam potpuno izgubljena. Odlučio je da najizrazitije ne želi da se vozi vozom kući, ali mi smo to apsolutno morali da uradimo. Ne mogavši da ga u potpunosti obuzdam jer sam držala svoju tek rođenu ćerku, moj sin je svim silama pokušavao da napusti voz pre nego što je krenuo, a ja sam šapnula iskren Gomennasai (izvinite) svim putnicima dovoljno hrabrim da ostanu u vozu sa nama. U tom trenutku bih svesrdno pozdravila da neko drugi interveniše — nijedan od mojih disciplinskih trikova nije uspeo.

Kasnije sam razgovarala sa svojom profesoricom japanskog jezika o besu, spomenula sam da imamo frazu na engleskom koja opisuje ovo doba u životu deteta: "užasnih dva". Ona klimnu glavom. "I mi takođe", nasmejala se. "Ma no nisai. Zlo doba."

Ipak, kada sam pitala kako su se ljudi u Japanu nosili sa 'zlim dobom', ona se samo misteriozno osmehnula i nastavila dalje.

Umetnost šicukea (disciplina)

Jednog dana sam nehotice otkrila zašto nikada nisam videla nedisciplinovano japansko dete. Još jedan dan, još jedan užurbani voz, a ovoga puta bilo je to još jedno dete koje izaziva bes zbog vožnje kući. Otac je brzo izvukao celu svoju porodicu iz vagona i kada su se vrata zatvorila i voz je pojurio, videla sam ga kako čuči na sada praznom peronu do deteta koje se loše ponaša i počinje da ga grdi. To je bilo otkrovenje.

Tamo gde bih se fokusirala na zaustavljanje ponašanja onako kako se dogodilo, izgledalo je da su japanski roditelji čekali do privatnog trenutka da bi razgovarali. To sam počela da primećujem svuda – roditelji su čučali iza stubova na železničkim stanicama, na ivicama parkova, tiho razgovarajući ili tek kada su seli u automobil.

Osim što održava ponos deteta, disciplinovanje nasamo štedi i ponos roditelja. Na japanskom, disciplina je šicuke - što se takođe otprilike prevodi u obuku ili vaspitanje. Sviđa mi se da je to trening. Od roditelja se očekuje da modeliraju ponašanje koje njihova deca treba da oponašaju. U mom slučaju, tihe konsultacije nasamo su se svakako činile boljim od čekanja besa usred prepunog voza.

Fokusirajte se na ponašanje, a ne na kažnjavanje deteta

Svakako, neke disciplinske mere su svuda ekstremne. Jedna porodica u Japanu dospela je na međunarodne naslove kada je njihov sedmogodišnjak nestao u Hokaidu u zemlji medveda nakon što su ga izbacili iz automobila i odvezli se kao kaznu za njegovo loše ponašanje. Kada su se vratili nekoliko minuta kasnije, on je nestao (i na sreću je pronađen, iako nekoliko dana kasnije). Čini se da se dečji psiholozi širom sveta slažu da je uvek najbolje fokusirati se na ponašanje - ne na dete.

Opšti fokus na obuku kao disciplinu – učenje dece da se ponašaju uzastopnim modeliranjem odgovarajućeg ponašanja i privatno ispravljanjem kada skrenu sa tog kursa – takođe je očigledan iz mojih poseta da posmatram sina u njegovom vrtiću. Učenici se pridržavaju strogog rasporeda, ponavljaju iste pesme, igrice i ljubazno ponašanje kao što je uredno odlaganje cipela i mirno sedenje dok to ne postane rutina.

Ali na kraju, svi radimo samo ono što funkcioniše. Jednog sunčanog popodneva vaspitačica me je zaustavila. Preko prijateljice koja je pomagala u prevođenju, rekla je da je tog dana imala problema sa disciplinovanjem mog dvogodišnjaka. Nije znala kako da mu objasni da stane na engleskom, a on je njene opomene shvatio kao novu igru, oponašajući je kada je pokušala da ga ukori.

Konačno, rekla mi je, samo je vikala na njega kao i ja. Bila sam pomalo zadivljena, a takođe i posramljena. Setila sam se koliko sam često vikala na njega u njenom prisustvu.

Ona je demonstrirala, izgovarajući njegovo ime brzo i puno tihog, nepogrešivog upozorenja – baš kao što ja radim kada mi je strpljenje ponestalo – i smejala se. "Radilo je savršeno", rekla mi je."

(Yumama)

BONUS VIDEO: