Tajna prirodnog roditeljstva

Stara izreka "malo dete mala briga, veliko dete velika briga", tačna je samo ukoliko u prvim godinama detetovog života, ne postavimo stvari na pravi način, odnosno ako u periodu kada se dete formira ne izlazimo u susret njegovim primarnim emotivnim potrebama. Ako naučimo šta je za dete najvažnije da dobije od nas, i ako mu to pružimo, ono će izrasti u tinejdžera, pa zatim i u čoveka koji je siguran u sebe, emotivno stabilan, samosvestan i uspešan...

Razvojni pristup je proistekao iz nekoliko naučnih disciplina kao što su razvojna i klinička psihologija, psihoterapija, a poduprt je naučnim istraživanjima koja se bave proučavanjem rada neurona (nauka koja se u svetu zove neuroscience). Principi ovakvog roditeljstva su identični onima koji još uvek postoje u primitivnim društvima (kao što su afrička plemena) u kojima se još uvek neguje instinktivan, prirodan pristup. O ovoj temi razgovaramo sa autorom programa Roditeljstvo – 0-6 i osnivačem Centra "Prirodno roditeljstvo" iz Zagreba, gospodinom Tomislavom Kuljišem.

"Metode i tehnike čiji je cilj da vaspitamo dete nisu se pokazale kao optimalne za detetov razvoj. Iako menjaju detetovo ponašanje, one neretko ostavljaju dublje posledice, odnosno utiču na međusobni odnos roditelja i deteta, narušavaju njihovu povezanost, koja je osnovni preduslov za zdrav razvoj. Kada se shvatilo da roditeljske tehnike i metode, stvaraju drugu vrstu problema, javila se ideja da je rešenje u tome da decu jako volimo. No, tu često postoji nesrazmernost između onoga što roditelji opisuju kao veliku ljubav prema deci i onoga što ta deca percipiraju da su dobila. Kao odrasli ljudi oni često svedoče da im je mnogo toga nedostajalo i svašta zameraju svojim roditeljima koji tvrde da su im pružili sve što su mogli i znali. Dakle, ne stoji da velika ljubav prema deci daje garanciju uspešnog i lakog roditeljstva, tim više što je taj pojam jako rastegljiv."

Povezanost s roditeljem

Gospodin Kuljiš objašnjava da je ključ uspešnog roditeljstva u tome da se sa detetom izgradi kvalitetan odnos pun poverenja, tj. da se detetu pruži osećaj da je sigurno i zaštićeno, da ga nikada nećemo izneveriti i da ćemo ga voleti i biti uz njega ma koliko nestašno i neposlušno bilo. Bliskost sa roditeljem je za dete od suštinskog značaja za zdrav emotivni razvoj.

"Za dete je važno da zna da šta god da kaže ili uradi neće ugroziti odnos koji ima sa roditeljem, da je bliskost s roditeljem nešto što ne treba da zaslužuje, već nešto što je neprikosnoveno i što je dete zaslužilo samim svojim rođenjem, da ćemo biti uz njega čak i kad jako pogreši, da ga nećemo odbaciti čak i kad se ne slažemo s njim, da ćemo uvek stati iza njega naspram drugih i podržati ga. Dete kojem je očuvano poverenje u roditelja je samim tim vrlo kooperativno, doprinosi očuvanju tog odnosa, normalno mu je da bude svojevoljno poslušno, (osim oko druge godine, u kojoj je prirodno da dete stalno tera kontru), a ne zbog straha od kazne, i s njim je roditeljstvo puno lakše."

Postavljanje granica

Takav pristup ne znači da ćemo odobravati svako detetovo ponašanje i da ćemo mu povlađivati, već podrazumeva da duboko saosećamo sa detetom i da prihvatamo emocije iz kojih izvire određeno ponašanje. Bihejvioralni pristup podrazumeva da modelujemo dete nagradama i kaznama, pohvalama ili kritikama, a razvjoni pristup roditeljstvu pretpostavlja da je detetovo ponašanje uslovljeno njegovim emocijama i instinkima nad kojima ono još nema moć, već se ponaša reaktivno (automatski).

"Malo dete nema kapacitet da bira svoje reakcije kada mu se podigne određena emocija. Ono ne razume uzročno-posledične veze, odnosno delovi mozga koji pružaju tu sposobnost se tek razvijaju. Promenu u detetovom ponašanju možemo da postignemo ne tako što ćemo grditi dete, već tako što ćemo delovati na emocije koje to ponašanje pokreću. Ovaj pristup promatra ponašanje kao simptom i posledicu aktiviranih emocija u detetu, zanima ga šta je podstaklo dete na takvo reaktivno ponašanje i nastoji da promeni uzroke takvog ponašanja."

Prihvatanje negativnih emocija

Naš sagovornik nam je kroz primer objasnio po čemu se u praksi razlikuju bihejvioralni i razvojni pristup. Ako trogodišnjak udari svoju sestricu koja je još beba, roditelj koji je zagovornik bihejvioralnog pristupa će detetu oštrim tonom i uz razne pretnje očitati lekciju, i time se postarati da više nikada to ne uradi. Dete će tada osetiti strah, stid, potisnuće ljutnju i na kraju će se osećati odbačeno i nesigurno, iako će promeniti svoje ponašanje. To ne znači i da će prihvatiti sestricu i da će time što je promenio ponašanje, prestao da oseća ljubomoru i ljutnju zbog toga što sva roditeljska pažnja nije više usmerena samo na njega.

S druge strane roditelj koji je upoznat sa pristupom prirodnog roditeljstva, koji razume odakle se javlja određeno ponašanje, zauzeće sasvim drugačiji stav u takvoj situaciji. On će shvatiti da dete oseća da je njegova povezanost s roditeljima ugrožena pojavom sestrice i da je aktiviran instnikt očuvanja takve povezanosti. Na početku dete ne može da ima pozitivne emocije prema bebi, i jedino što oseća su nesigurnost i ljubomora.

"Udarac će roditelj shvatiti kao izraz krajnje nemoći deteta da reši neželjenu situaciju i uvideće da je detetu potrebna potvrda da novopridošla beba neće pokvariti njihov odnos. Daće priliku detetu da  izrazi svoj strah i ljutnju kao i moguću mržnju i da kaže kako se oseća ne osuđujući ga pritom. Čvrsto držeći povezanost gledanjem u oči, nežnim glasom i toplim dodirom pomoći će detetu da prođe kroz frustraciju i ljutnju na bebu uvodeći ga u tugu i suze. Pri tome će biti podrška i uteha, ali i izvor neumoljive spoznaje za dete da će od sada morati da deli roditelje sa novom bebom", objašnjava gospodin Kuljiš.

Izražavanjem, umesto potiskivanjem svojih emocija, dete će produbiti odnos sa roditeljima, a ujedno će imati osećaj sopstvene vrednosti i samopoštovanje, umesto da se oseća postiđeno i krivo. Krajnji rezultat će biti i prihvatanje mlađe sestre.

Važno je naglasiti da je svako dete priča za sebe i da svoje ponašanje prema detetu treba da uskladimo sa detetovim uzrastom, temperamentom i senzibilnošću. Zato je važno da dobro upoznamo svoje dete i njegove potrebe, da izgradimo odnos poverenja i bliskosti jer će mu to pomoći da se razvije u samosvesnu i srećnu osobu.

Tekst: Marija Perić Mitić