Detetu je teško da priča, sklapa duže rečenice: Evo kako da prepoznate probleme s jezikom pre polaska u školu

Nažalost, veliki broj dece između 3-17 godina ima poremećaje govora, jezika. Ova deca ne samo da su sklonija poteškoćama u školi, dobijaju lošije ocene, već imaju manjak samopouzdanja, nisko samopoštovanje i probleme sa socijalizacijom. Na sreću, u mnogim slučajevima, ovi problemi govora i jezika mogu da se isprave uz stručnu pomoć. Ovo su neki od uobičajenih problema koji utiču na učinak deteta u školi.

Poremećaji izražavanja: Znaci jezičkih poremećaja se često javljaju u ranom uzrastu, ali su očigledniji kako deca koriste složenije oblike jezika. Poremećaji izražajnog jezika utiču na to kako deca saopštavaju svoje misli, ideje i mišljenja. Obično deca tačno znaju šta žele da kažu, ali se bore da formiraju razumljive fraze ili rečenice kroz verbalnu komunikaciju. Oni mogu, na primer, da koriste reči u rečenicama koje nisu u redu, da ponavljaju reči, da mešaju vremena ili da potpuno izostavljaju reči. U učionici, ovo utiče na to kako deca vode razgovore, postavljaju ili odgovaraju na pitanja, pričaju priče i izražavaju svoja osećanja.

Poremećaj receptivnog jezika: Deca sa poremećajima receptivnog jezika mogu pravilno da koriste reči, ali se bore sa „dekodiranjem“ jezika. Drugim rečima, oni imaju problema sa izdvajanjem i tumačenjem značenja iz reči koje čuju i čitaju. U okviru učionice, ovo utiče na njihovo razumevanje novih lekcija ili koncepata, njihovu sposobnost da pažljivo slušaju i prate uputstva i njihovo razumevanje novog rečnika.

Poremećaji govora: Poremećaji govora obuhvataju širok spektar stanja koja detetu  otežavatju stvaranje i formiranje zvukova potrebnih za komunikaciju. Zbog toga su deca sa smetnjama u govoru često teška za razumevanje. Primer je mucanje, kada dete produžava ili ponavlja određene zvukove i reči ili ima iznenadne zastoje u govoru. Još jedan uobičajen primer je poremećaj artikulacije, gde deca imaju problema da izgovaraju određene glasove i slova, kao što su s,l ili r, često zbog nepravilnog postavljanja jezika ili šuškanja.

Kognitivno-komunikacijski poremećaji: Ovi poremećaji su često biološke prirode i uzrokovani abnormalnostima u razvoju mozga. Mogu biti uzrokovani genetskim faktorima, povredom mozga ili određenim neurološkim stanjima. Kognitivno-komunikacijski poremećaji utiču na detetovo pamćenje, sposobnost rasuđivanja, veštine rešavanja problema, sposobnost da se organizuje i još mnogo toga.

Veza između jezika i pismenosti

Mnoge studije su pokazale da je sposobnost malog deteta da verbalno komunicira u velikoj meri povezano sa veštinama čitanja i pisanja. U stvari, prema Američkom udruženju za govor-jezik-sluh (ASHA), koje je profesionalno telo za izdavanje akreditiva za patologiju govornog jezika, postoji visoka korelacija između problema u komunikaciji i čitanja i pisanja.

To je uglavnom zato što su čitanje i pisanje aktivnosti zasnovane na jeziku. Učenje čitanja zahteva dve glavne veštine: prepoznavanje reči i razumevanje. Deca moraju biti u stanju da izdvoje, izgovore i manipulišu glasovima i slovima koji čine reči u pisanom tekstu, a zatim da izvuku značenje iz tih reči da bi razumela šta čitaju.

Sposobnost prepoznavanja i razlikovanja govornih glasova naziva se fonološka svest. Na primer, reč „so“ sastoji se od 2 različita glasa: „s-o“. Fonološka svest je toliko važna jer kako deca uče da ovladavaju glasovima govora, počinju da ih preslikavaju na štampana slova. Ovo čini osnovu za nove veštine čitanja i pisanja.

Pored toga, deca moraju biti u stanju da protumače značenje štampanog teksta. Jedna pogrešna percepcija je da su deca koja su vešti čitaoci takođe majstori razumevanja. Naprotiv, veoma je uobičajeno da deca čitaju tečno, ali se muče kada je u pitanju podsećanje na ono što se dogodilo u priči, primeni kritičkog mišljenja, razumevanju činjenica nasuprot fikciji ili predviđanju šta će sledeće da se desi.

Razumevanje jezika nije nužno samo jedna veština, već niz nekoliko koje se moraju sve unaprediti da bi deca pokazala napredak. Uključuju jezičke sposobnosti deteta, radnu memoriju i kognitivne sposobnosti, njihovu pažnju i sposobnost fokusiranja i brzinu kojom obrađuju informacije.

Kako poremećaji govora i jezika utiču na emocionalno zdravlje dece

Pokušajte da se setite svog iskustva mališana koji je krenuo u školu. Da, možda je to bilo pre nekoliko decenija, ali to je i vreme kada ste odjednom bili okruženi nepoznatom decom vaših godina. Da li ste bili svesni svog okruženja? Nesigurni? Pamtite tog jednog učenika koji je uvek znao sve tačne odgovore?

Za mnogu decu polazak u školu je dobrodošlo iskustvo. Međutim, ova interakcija i socijalizacija sa vršnjacima takođe znači da deca sve više počinju da se upoređuju. Problemi u govoru i jeziku postaju primetni, a deca postaju mnogo svesnija kako ih drugi vide. Da li će biti zadirkivani ili izopšteni zbog mucanja, šuškanja ili pogrešnog izgovora zvukova i reči? Da li će postati frustrirani zbog svoje nesposobnosti da „drže korak“ sa svojim drugovima iz razreda? Da li će se boriti da verbalizuju svoje misli i kreiraju rečenice?

Ovaj strah od odbijanja utiče na mentalno zdravlje i socijalno blagostanje deteta. Što se više vremena i energije troši na fokusiranje na svoju sliku o sebi, manje je pažnje za opismenjavanje i školske zadatke. Pored toga, samopouzdanje i samopoštovanje ispaštaju, što utiče na spremnost da se učestvuje u nastavi, druženju i može dovesti do sumnje deteta u sebe.

Jedna od najsveobuhvatnijih studija urađenih u ovoj oblasti nastojala je da bolje razume da li su deca sa receptivnim kašnjenjem u govoru izložena povećanom riziku od razvoja društvenih, emocionalnih problema i problema u ponašanju kao odraslih. Istraživači su koristili standardizovane testove za merenje jezičkih veština za 7.000 dece u dobi od pet godina. Pratili su ovu decu skoro tri decenije kasnije, kada su deca imala 34 godine, i otkrili da je veća verovatnoća da će imati problema sa mentalnim zdravljem u odnosu na one bez zaostajanja u razvoju jezika.

Znaci da govorno-jezički poremećaji utiču na učenje

Ponekad se deca koja imaju problema da tumače verbalne informacije ili prate uputstva smatraju manje inteligentnom od svojih vršnjaka. Ovo nije slučaj. U većini slučajeva, ova deca jednostavno nisu u stanju da obrađuju informacije na isti način kao druga deca njihovog uzrasta. Sva deca se razvijaju u svom vremenskom okviru, a postoji širok spektar razvoja komunikacije u svim starosnim grupama i razredima. Poređenje govornih i jezičkih sposobnosti deteta sa vršnjacima ne znači nužno da ono ima problem – ali može da ga i ima.

Postoji mnogo znakova koje možete da primetite kod kuće ili čuti od učitelja vašeg deteta, a koji bi mogli da signaliziraju da ima poremećaj govora ili jezika. To su:

• Ne čita na nivou koji se očekuje
• Učenje ili pamćenje slova ili novih reči je otežano
• Poteškoće u razumevanju onoga što učitelj govori
• Problem u izražavanju svojih misli, ideja i osećanja usmenim i pisanim jezikom
• Poteškoće u govoru na nivou zvuka, sloga, reči, fraze, rečenice ili razgovora
• Nesposobnost da protumači ili pravilno odgovori na društvene zahteve
• Poteškoće sa rešavanjem problema, upravljanjem vremenom i organizacijom
• Nedostatak pažnje i fokusa

Mlađoj deci njihov govor i jezik se vremenom se prirodno poboljšaju. Na kraju krajeva, uobičajeno je da oni koji su kasno progovorili iznenada počnu da brbljaju i sustignu drugu decu istog uzrasta. Međutim, kada deca postanu starija i krenu u školu, postoji veća šansa da će ovi problemi potrajati ili će se vremenom povećati bez stručnog tretmana. Pored toga, osnovni uzrok problema u ponašanju može biti zato što dete nema veštine ili mehanizme da se adekvatno izrazi. Često se tumači kao kao lenjost ili prkos prema nastavnicima, uz svaku moguću kaznu koja odvraća konkretno rešavanje problema.

BONUS VIDEO