KAKO SE UPIS U VRTIĆ PRETVORIO U HAOS: Dete je počelo da piški u krevet i stalno plače, vaspitačica ga zanemarila

"Kada je naša ćerka napunila 2,5 godine, upisali smo je u državni vrtić i uglavnom smo bili spremni za predstojeće promene. Pre toga, moja ćerka je godinu dana uživala u skraćenom boravku, govorila je dobro za svoje godine, odnosila se prema svetu oko sebe sa poverenjem i interesovanjem, prala ruke i sama išla u toalet i naučila da se oblači. Nakon razgovora sa psihologom i vaspitačem, uverili smo se: da, dete je spremno da pređe na sledeći nivo.

Prva nedelja u novom vrtiću je prošla dobro – ćerka je došla u grupu raspoložena, sa interesovanjem proučavala nove igračke, jela sa apetitom, a posle nekoliko dana čak je želela da ostane i da odspava. A onda se situacija drastično promenila - počele su jutarnje histerije, teške rastave, suze uveče pri uspavljivanje i molbe da je ne vodimo u vrtić. Dete koje je sa 1 godine i 3 meseca samostalno odbilo pelene, počelo je da piški noću (tako deca reaguju na stres). Ćerka je postala uznemirena – imala je poteškoća da ostane kod kuće čak i sa tatom, a da ne pominjemo baku i dedu, i trudila se da uvek drži majku na vidiku.

Naravno, suprug i ja smo razgovarali sa vaspitačicama i pokušali da saznamo razloge za ponašanje deteta. Vaspitači su sve pripisivali adaptaciji, "koja može da traje od nedelju dana do dva meseca". Smanjili smo vreme boravkau u vrtiću na četiri sata dnevno, bili strpljivi i čekali. "Da bi se deca lakše adaptirala", vaspitači su otkazali šetnje i sve aktivnosti za ceo prvi mesec posete vrtiću. Roditelje su uveravali da deca počinju da plaču kada se promeni okruženje, da prvo treba da se naviknu na grupu. Deca nisu imala slobodnog vremena – ni modeliranja, ni crtanja, ni organizovanih igara. Deca su prepuštena sama sebi. Kao rezultat ove adaptacije, ćerka je stvorila snažnu ideju da u vrtiću nema šta da se radi - "tamo nije zanimljivo i ima huligana" (naravno, deca koja ništa nisu radila uništila su sve okolo).

Ovako su prošla tri meseca. Da, sada grupa ima jutarnje šetnje, časove muzike i fizičkog vaspitanja, kreativnost jednom nedeljno. Ali moje dete nikako da se navikne na novu sredinu, histerije su se nastavile, bašta je postala muka i ispit za celu našu porodicu. Bilo je jasno da nije reč o adaptaciji. Šta onda? Jedne večeri je došlo do roditeljskog ćaskanja i potvrdilo se sve što sam intuitivno osećao: vaspitači viču na decu, uveče ne pale svetla u grupi i negativno utiču na decu da plaču, i roditelji ih rano odvode kući (radni dan vaspitača se završava odmah nakon što su roditelji pokupili poslednje dete), deci su prikazivani crtani filmovi na pametnim telefonima (a u starijim grupama ovog moskovskog vrtića bili su čak i televizori), roditeljima su se govorile neprikladne stvari: "Vaše dete mrzi vrtić, a vi hoćete da ga ostavite ovde"... Nije bilo govora o tome da se deca zainteresuju, uključe u igru, čitaju knjigu ili nešto pričaju. o svetu oko njih.

Posle bezuspešnih pokušaja da se situacija promeni, odlučili smo da dete prebacimo u drugu predškolsku ustanovu. Srećom, to je učinjeno sredinom godine. Ovog puta smo imali mnogo sreće sa vspitačima - oni su motivisani, brinu o deci, osmišljavaju tematske nedelje za kreativnost i stvaraju veoma prijatnu atmosferu u grupi. Moje dete, koje nije imalo stresa u životu, odmah je napravilo iskorak u razvoju. Ali ne, mojoj ćerki se još ne žuri u vrtić, iako je ponekad počela da iznosi pozitivne utiske o svom boravku tamo. Imamo još mnogo posla. Psiholog je savetovao da se detetu osveži sećanje na pozitivno iskustvo posete vrtiću (na sreću, imali smo jedno).

Rekli smo našoj ćerki da vidimo kako se loše oseća u ovom vrtiću, pa neće više ići tamo, već će ići u drugi vrtić, gde će biti mirno i zanimljivo. Trudimo se da što ređe pamtimo negativna iskustva. Deca nisu igračke, a mi nemamo priliku da eksperimentišemo na njima. Svako negativno iskustvo utiče na razvoj. Ako vaše dete treba da ide u vrtić, bolje je da se unapred informišete što više o vaspitačima koji će voditi grupu (na primer, na lokalnim forumima ili od roditelja dece iz susednih kuća), komunicirati sa vaspitačima i razumete koji principi vode njihov rad, a ne da li su ovi principi zastareli, da li su prihvatljivi za vašu porodicu? Ponekad ne škodi slušati šta se dešava u grupi iza zatvorenih vrata. Ako je vaspitačica ljubazna prema vama, ali dete ne želi da ide u vrtić, morate razumeti razloge i braniti interese deteta. Nema ko da ga štiti osim vas." - zaključila je mama.

BONUS VIDEO:

(Yumama/T.A.S.)