Postporođajna depresija sve se češće javlja kod porodilja, a žena koja se sa njom izborila, Marijeta Aleksenko je opisala svoje iskustvo.
Nakon što je dugo čekala da ostane u drugom stanju, posle porođaja se čitavu godinu borila sa postporođajnom depresijom i kako sama kaže, bila je na ivici nervnog sloma.
"Moja prva trudnoća je prošla bez ikakvih komplikacija, dugo smo čekali bebu i bila je planirana trudnoća. Devet meseci sam bila aktivna, išla sam na posao koji volim i putovala, ponekad i na duža putovanja. U tom trenutku smo bili u braku više od pet godina", ispričala je Marijeta za woman.ru.
Za vreme trudnoće su se preselili i u novi stan u mirnom delu Moskve i pripremili sve za bebin dolazak. Kako kaže, u porodilište je otišla srećna, bez straha, jer je uz nju bio doktor kojeg je poznavala.
Porođaj je bio nešto teži nego što je očekivala, ali je bila presrećna što konačno ima svoju bebu u rukama. Ipak, ono što ju je u prvim satima posle porođaja mučilo je to što zbog epiduralne anestezije koju je primila nije osećala noge, te nije mogla da ustane ili sedne.
"Bila sam srećna, ali i zabrinuta. Nisam mogla da verujem da sam rodila malo ljudsko biće. Dečak je spavao skoro celog dana, kao i sve zdrave bebe i budio se samo da jede", rekla je mama, rekavši da je zatim postala zabrinuta jer joj mleko još uvek nije nadolazilo.
"Nisam spavala skoro dva dana. Bila sam sama u sobi i cele noći sam gledala kroz prozor, brinući da neću moći da nahranim svoju bebu. Osećala sam krivicu jer nisam mogla da ispunim svoje osnovne odgovornosti kao majka. Briga za dete i njegovu budućnost po izlasku iz porodilišta bile su povećane bolovima koje sam osećala zbog šavova", ispričala je mama Marijeta.
Četvrtog dana posle porođaja je izašla iz porodilišta i kaže, odmah joj je tada nadošlo mleko, te je konačno mogla da hrani svog sina kako je želela.
Prvih dana nije imala nikakvih problema, a suprug joj je u svemu pomagao, zatim su usledile brige.
"Konstantno sam brinula da li sam unela dovoljno tečnosti zbog mleka, koje sam izmlazala, a da nisam ni znala zašto to radim. Stalno sam brinula oko nivoa kalcijuma u svom telu, plašila sam se da li ću imati problema sa zubima ili kosom, kao mnoge žene. Čitala sam forume na kojima su ’supermame’ delile svoje priče o tome kako sve postižu i uživaju da provode vreme sa svojom ’superdecom’", priznala je.
Njen suprug je zatim počeo da radi, a ona je skoro po ceo dan bila sama sa sinom.
"Prvo sam sedela na krevetu i čekala da se moj muž vrati. Nisam osetila nikakvu radost majčinstva, iako je beba stigla. To više nije bio ’bejbi bluz’, već prava depresija.
Jednog jutra sam spavala sa bebom u naručju i posmatrala sam muža kako se sprema za posao. Odjednom su mi suze potekle niz lice i nisam mogla da se zaustavim. To je bilo strašno jer nisam razumela šta mi se dešava, zašto plačem.Mehanički sam obavljala svoje dužnosti majke, ali nisam imala snage ni da mu se osmehnem.
Išla sam u prodavnicu, apoteku, kuvala, čistila svaki dan, okupirala sam svoje misli nečim svakog minuta, samo da ne provodim vreme sa svojim sinom. On je, naravno, uvek bio negovan, sit i njegove motorne veštine su bile i razvijenije od proseka", ispričala je mama.
"Međutim, on se nije osmehivao, nije hodao, nije brbljao. Nije pokazivao emocije. Nisam obratila pažnju na to, iako je moja profesija kao pedijatra da procenjujem razvoj deteta.
Telo mi se toliko promenilo posle trudnoće i porođaja da sam to smatrala nepopravljivim. Život mi je izgledao kao da je podeljen na pre i posle. Pre sam imala zanimljiv posao, putovanja i prijatelje, a sada imam bolove kada se krećem, kada hranim bebu, žudim za mirnijim danima koji su prošli, kada nisam morala da konstantno budem odgovorna za malo, bespomoćno stvorenje".
Marijeta je istakla da njeni prijatelji žive daleko, rade i nemaju decu, tako da nisu mogli da je podrže u ovom teškom periodu.
"Pokušavala sam da dosta šetam sa bebom. Provodili smo sate napolju, čak i kada je hladno, a meni je čak i bol u prstima utrnulim od zime pomagao da skrenem misli sa praznine koju osećam u sebi", iskreno je priznala ova mama.
Poseta roditelja ju je, kaže, još više poremetila jer je sve što su joj rekli bilo: "Šta si očekivala, to je život odraslih", "Nama je bilo teže bez jednokratnih pelena i mašine za pranje veša", "Kasnije će ti biti još teže" i druge stereotipne izjave.
"Konstantno sam bila nenaspavana, toliko mi se spavalo da sam mogla da zaspim čak i tokom bolne kozmetičke procedure ili dok ljuljam dete na stolici. Jednom sam čak zadremala i zamalo ispustila bebu iz ruke. Ipak, nisam mogla da nateram sebe da spavam. Trebalo je da šetam sa detetom. Delovalo mi je da dobre majke treba da izlaze sa svojom decom napolje bar dvaput dnevno".
Marijeta je jednom ostavila bebu na bračnom krevetu dok je mališan spavao, kako bi ona to vreme iskoristila da se istušira. Međutim, on se probudio, nekako dovukao do ivice kreveta i pao.
"Bila sam strašno depresivna zbog toga, osećala sam grižu savesti što sam zbog tuširanja ugrozila život i zdravlje svoje bebe. Odsekla sam svoju dugu kosu u nadi da će mi ta mala promena pomoći, ali odmah sam mrzela novu frizuru. Zato vreme, stalno sam brinula da li su podovi dovoljno čisti, ima li prašine u vazduhu i satima sam birala prečišćivače i ovlaživače, gubeći dragoceno vreme za spavanje".
Mama Marijeta priznaje da je bila opterećena stalnim biranjem najboljih proizvoda za bebe – od edukativnih igračaka, preko nosiljki, kolica, do kozmetike.
"Prekretnica se desila kada sam otkrila društvene mreže. To mi je skretalo pažnju, a na taj način sam bila i u kontaktu sa prijateljima koji su mi, iako virutelno, sada bili blizu. Ovi ljudi su me podržali više nego najrođeniji.
Plus je bio i to što je moj muž angažovao ženu za čišćenje kuće, pa sam mogla da izađem u šetnju sa detetom i vratim se u čist stan, jer kućni poslovi otežavaju život.
Kada sam se osećala bolje, počela sam da čitam elektronske knjige, radila sam to i dok dojim bebu, što je ovaj proces učinilo značajno prijatnijim. Gledala sam naučne programe i strane rijaliti programe o neobičnim porodicima. To mi je pomoglo da prestanem da osećam grižu savesti zbog vremena koje trošim na sebe".
Proleće joj je, kaže, donelo olakšanje jer je više vremena provodila napolju, dete je malo poraslo i počelo da se socijalizuje.
"Na moju radost, sin je počeo rano da hoda, pokazivao je interesovanje za igre i drugu decu, a moje brige o njegovom pokazivanju emocija i razvoju govora su nestale. Tek kada je napunio godinu dana, stvari su mi postale značajno lakše. Srećom, nikada nisam naudila ni sebi ni sinu, ali u nekim trenucima mi je bilo zaista teško. Nažalost, tada nisam mogla da idem kod psihoterapeuta lično, a video savetovanje još uvek nije bilo toliko razvijeno".
Marijeta kaže da su joj stalne šetnje, ako i hobiji, poput joge, učenja engleskog ili slušanja muzike pomogli da se izbori sa postporođajnom depresijom.
"Tek kada sam rodila drugo dete mogla sam potpuno da uživam u majčinstvu. Iako posle rođenja mlađeg deteta nisam osetila onu eksploziju emocija kao prvi put, veoma harmonično sam ušla u novu fazu života sa bebom, uzevrši u obzir svoje prethodno iskustvo".
"Bila sam mnogo opuštenija po pitanju čistoće i sterilnosti, izbora odeće i drugih stvari za bebu. Iako nije sve bilo savršeno i ponekad je bilo baš teško zbog ljubomore starijeg deteta, uživala sam u svakom trenutku, sećajući se svog tužnog iskustva sa postporođajnom depresijom", zaključila je mama Marijeta.
BONUS VIDEO:
(Yumama/N. Z.)