'Vrati se, empatijo, među lekare', poručuje jedna 'obična' doktorka koja se porodila u Višegradskoj

Dok gledam svoju devojku kako već mesec dana leži bezbrižno u svom krevecu, zaboravih na sve nedaće kroz koje sam prošla pošto sam je donela na svet. Srce je puno, a u duši je ostao trag tuge - u kakvoj zemlji donosimo i gajimo svoju decu, dok se nadamo da se ona neće stopiti sa svetom operisanim od empatije.

I tako, do svog sedmog meseca, uz prethodno zakazivanje, gazili smo dane, a da nisam ni osećala da sam trudna - samo me je stomak 'obaveštavao' da sam u drugom stanju. Redovne kontrole, dogovori šta jesti, koliko vežbati, redovni ultrazvučni pregledi, kontrolni brisevi, sve smo to odradili, a da se nisam ni okrenula. Iskusna sestra i dobar ginekolog pratili su me uz osmeh. Sve je moglo i sve smo završavali jako brzo.

Nakon sedmog meseca morala sam da u tercijarnoj ustanovi izaberem ginekologa koji će me pratiti još dva meseca i, kad za to dođe vreme, poroditi. Iscrpno sam iščitavala forume i iskustva žena na temu stručnosti anesteziologa u davanju epiduralne anestezije (bez koje ne bih krenula na porođaj). Odlučila sam se za Višegradsku. Uz konsulatciju sa svojim ginekologom, odabrala sam i lekara u navedenoj ustanovi. Već na prvom pregledu sam dobila upustva da ću dalje morati da vodim trudnoću privatno jer on "nema vremena" u državnoj bolnici da me pregleda. Kao i sve prvorotke, mislila sam da tako treba.

Tako je krenuo pregled po pregled na sedmičnom nivou - mesečno je, naravno, bilo malo. Bogu hvala, muž ima adekvatna primanja kojima smo mogli da sve to priuštimo. Sedam dana pred termin, smestili su me na odeljenje radi porođaja.

Čekamo da počnem da se otvaram, pa da idemo na porođaj prirodnim putem ili, suprotno, carskim rezom. Dan pred termin kreću kontrakcije, a u roku od dva sata postaju i učestale, na tri minuta. Sestra, mlada i izbezumljena - što jednoj trudnici kreću kontrakcije u sred noći, poziva dežurnu doktorku. Dok vadi ruku punu krvi posle manuelnog pregleda, doktorka konstatuje da ne krvarim i da se nisam otvorila. Izmorena od dvanaestočasovnih kontrakcija, dočekujem jutro i svog ordinirajućeg ginekologa, koji me hitno upućuje u porodilište. Bolovi napokon prestaju jer sam dobila epidural. Osećam samo napone i smenu ruku u mojoj rodnici. Svi volonteri, specijalizanti i iskusnije sestre me manuelno prepipavaju, kao da imam zlatne poluge, pa će se obogatiti. Sam porođaj je gotov za sat i po vremena. Ništa lakše i lepše.

Ugledala sam moju čupavu crnku koja se umirila čim sam je poljubila. To je bilo najlepše "jedvačekanje" u životu. I onda kreće malo pakla, koje trenutno ne osećam zbog epidurala - ušivanje epiziotomije od strane specijalizanta, bez nadzora ginekologa. Osećam samo otok u rodnici dok me voze u sobu.

Soba dvokrevetna - da "učine koleginici". Okrećem glavu i ne mogu da verujem. Soba je nakon dve godine od renoviranja postala glibava. Prljavština svuda kao da tu leže krmače, a ne žene sa ozbiljnim ranama. Toalet je u sobi, a bolje da nije. Nedovoljna ventilacija, smrad koji izbija, pločice umazane krvlju, korpa koja se prazni na svaka dva dana. Sestra koju ne možeš da vidiš, pa ni kad je juriš za analgetik. Rana koja boli i koja je otekla.

Pregledana sam od strane odeljenskog lekara. Nalaz uredan. Mog ginekologa (preplaćenog) ni na vidiku. Na otpustu, u prolazu mi je samo prišao i rekao da se za 10 dana vidimo da skinemo konce, naravno privatno. Po dolasku kući kukam od bolova i uključujem samoinicijativno antibiotik od kog otok spada i ja mogu da brinem o bebi. Prođe i tih famoznih 10 dana, dugih kao godina, i dođe kontrola na kojoj se konstatuje veliki hematom. Zakazuju mi reviziju epiziotomije, koja boli više nego smrt i koja naravno opet mora da se obavi privatno. I opet bolovi i opet antibiotik i opet prestanak laktacije. Suze i bol i dalje.

'Vrati se empatijo među lekare', poručuje jedna 'obična' doktorka koja se porodila u Višegradskoj, Foto: Shutterstock

Tek nakon dvadeset dana od porođaja, osetih se sposobnom i svojom. Tek tada pogledah sebe u ogledalu i videh sve sem koleginice koja svima izađe u susret, kojoj nikad nije padalo na pamet da šalje pacijente privatno i da im uzima bespotrebno pare.

Neka se ukine državno zdravstvo jer u njemu rade ljudi koji ne znaju ili koji znaju, a debelo naplaćuju svoje usluge privatno, dok im državna služba služi kao skretnica za pacijente. Vrati se empatijo među lekare, vratite dušu trudnicama koje istu ostave da donesu nešto najvrednije, najlepše i najsvetlije. Učite mlade kolege prvo na lutkama, a ne na ženama kojima ćete priređivati bespotreban bol jer ga imaju i previše. Vratite osmehe na lice i "posavetujte se sa knjigama", drage moje kolege.

Jedna obična doktorka.

Jedna presrećna novopečena mama Danka.

Jer samo zbog tebe, moja Anja, sav bol se zaboravio uz tvoj jedan osmeh. 

"Bože, čuvaj mi ovo pile, ovu mrvu zlata i svile"

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.