Život ide dalje...

Moj tata i moja ćerka su se upoznali 5. marta 2017. godine, mada, oni su se znali i voleli mnogo pre tog dana. 

Moj tata je otišao istog datuma, tačno osam meseci kasnije, pedantan i precizan, kakav je uvek i bio.

Za mene, razmaženu jedinicu, koja je volela svog tatu, najboljeg čoveka na ovom svetu, više nego što se može zamisliti, sve je u trenutku stalo.

Uvek mi je govorio da kada taj dan jednom dođe, ja samo zamislim da je negde otišao i da će se vratiti. Tako sam i uradila...

Ali, da se ne lažemo, ceo svet mi se ipak srušio, ma koliko sam se ja trudila da mislim drugačije...

Svaka dobronamerna poruka: "Budi jaka zbog Sene! Moraš!", mi je samo parala srce još više. Ko su oni da znaju šta ja moram i zašto ja moram bilo šta?! Ja sam samo dete koje je ostalo bez svog voljenog oca i jedino što sam u tom trenutku želela je da sam ponovo sa njim. Bilo gde. Da. Baš bilo gde.

Ali, to nije moglo tako. To nikako nije moglo tako. Ja jesam bila dete koje je ostalo bez oca. Ali sam bila i mama.

Mama.

Mama jednog nasmejanog anđela kome sam trebala jedino ja. Ja. Stara ja. Nasmejana, stara ja. Bilo joj je potebno moje mleko, moj osmeh i moj zagrljaj.

Ona nije ničim zaslužila da gleda moje suze, da propušta šetnje zbog mene, da joj ne oblačim sve one prelepe stvarčice kojih je pun orman i koje joj je deka sa takvim uživanjem kupovao. Nije zaslužila da svaku dan gleda mamu sa nemarno vezanom kosom, bez šminke, bez laka na noktima, u pižami... Mamu kojoj nije ni do čega. Nije zaslužila da joj se više ne kupuju najlepše igračke, da joj se ne bira najbolji vrtić i da joj se ne sprema najzdravija i najsvežija hrana.

I onda sam čula glas svog oca: "Očešljaj to dete i izvedi ga napolje, pobogu! I, gde ti je frizura??"

I odmah sam zakazala kod frizera, i odmah smo otišle u šetnju.

A šta sam dobila zauzvrat?

Moj tata se, ipak, vratio. Moj tata živi. Kroz Senu.

Ona se smeje kao on. Ona se ponaša kao on. Voli neke stvari koje je voleo samo on.

U njenim očima svi vidimo njega.

Ona ostavlja igračke pored njegove slike, ponekad mu priča, a niko je tome nije učio. I mnogo je tužna ako slučajno obori njegovu sliku dok se igra.

Život ide dalje.

Tata, hvala ti na svemu!

Seno, hvala ti na svemu!

Posvećeno mom tati Rodoljubu Rajkoviću, najboljem na svetu 

Aleksandra

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.