Priča majke čiji sin umalo nije izgubio život zbog pogrešne dijagnoze: Gledala ga bespomoćno, imao je samo 45 dana

Cela trudnoća mi je na nekin način bila rizična - prokrvarila sam, pa sam onda završila na ginekologiji zbog privatnog lekara, gde su mi rekli da ću možda, zbog pucanja vodenjaka, morati za Beograd. Ispostavilo se da vodenjak nije bio u pitanju, već da je beba bila toliko nisko postavljena da na 4D ultrazvuku nisu mogli da joj izmere teme glave. Takođe, beba je non-stop pritiskala bešiku, a privatnik mi je, bez dijagnoze, prepisao vaginalete koje se nisu do kraja čistile već taložile, što je izazvalo bolove i krvarenje, a na kraju su one iscurele u mlazu. Morala sam da mirujem, što mi je bilo veoma teško jer obožavam da šetam. Na kraju, četiri dana pre termina, došao je na svet Ognjen. Bez mučenja, bezbolno i sigurno, bez ikakvih komplikacija. Porodila sam se 15. novembra 2016. u 00:52h. Tri dana kasnije, u 14h su me otpustli kući jer je bebac, i više nego očekivano, napredovao, što je značilo i da imam dobro mleko.

Otišla sam u dispanzer. Sve je bilo uredu, samo nos zapušen. Koristi ovo, koristi ono, maži... pa mi kažu da kupim "Ad kapi", a on to nije hteo. Kupovali smo adaptirana mleka, silne pare smo bacili samo da dete jede, ali ništa. Želeo je da sisa, ali nije mogao.

Kada se babe umešaju

Onda su počele babe da se mešaju. Prošlo je par dana, pa opet isto. Rekli su mi da su grčevi, da će malo slini, ništa strašno. Suprug mi je inače radio po čitav dan, a ja sam bila sama sa Ognjenom.

Počeo je i njegov plač da utiče na mene, postala sam nervozna, sve mi je smetalo, burno sam reagovala na svakog ko mi se obrati ili me posavetuje. Samo sam želela svi da nestanu, da spasim dete muka. 

Priča se ponavljala svakog dana - plakao je, pri pokušaju da sisa, vrištao bi, pomodrio, stezao se. A ja sam ga nosila, mazila, ljubila... Nije pomoglo.

Za mesec i pet dana smo bili 17 puta kod raznih pedijatara koji su me grdili jer "dete treba da plače i da ima grčeve, ništa strašno što je prehlađen". Poludela sam, kakva smo mi to država?!

Otišla sam kod izabranog pedijatra koji mi je rekao da, ako se za dan, dva problem ne reši, dođemo da mu prepiše inhalaciju.

Moji, njegovi, svi su skočili: "Jeste vi normalni? Ona je luda, tako malom detetu! Stavi mu ovo u nos, maži sa ovim!" Bila sam u šoku, nisam mogla da verujem. Oni bolje znaju? Svašta!

Još jedna besana noć

Sutradan smo rešili da ga odvedemo kod privatnog lekara da ga pogleda. Pri tom nas je moja svekrva naterala da odemo kod te pedijatrice. Ušli smo u ordinaciju. Od samog starta gospođa je pričala kako treba ovo, treba ono, ovako, onako. Kada sam nakon pregleda pošla da ga obučem, počela je da viče na mene: "Nije ovde hladno, MAMA". U sekundi je Ogi počeo da kašlje. Sat ipo vremena ona je njega držala golog, a on je i dalje kašljao.

Kada smo došli kući, malo se smirila situacija. Legli smo u krevet i negde oko pet sati ujutru, probudila sam se i gledala ga. Mislila sam: "Duša mamina, namučio se". Đavo mi nije dao mira, prišla sam da ga poljubim, a on je jedva disao. Sekund je bio dovoljan da on vrisne. Podigla sam ga i ljuškala, dala sam mu da sisa ali nije hteo, nije mogao da se smiri. Suprug i ja smo već počeli da se tresemo. Do 8h nije stao, onda je jeo i zaspao. I ja sa njim. 

Pozvala sam doktorku oko 9, jer samo tada prima pozive, i objasnila joj situaciju, a ona je meni odgovorila: "Da li je to razlog da ga ja ponovo pregledam?!" Svašta sam joj rekla, nisam mogla da verujem da samo zna da uzme pare, a dete ko šiša. Kakva drskost i bezobrazluk!

Potpuno neispavana, umorna i gladna, mislila sam da ću poludeti. Samo sam čekala da se probudi da ga odvedem kod pedijatra.

Hitan odlazak u bolnicu

Doktorka koja nas je primila mi je ulila poverenje. Samo ga je raspovila i rekla mi da ga obučem i da sačekam da pozove sanitet. Bila sam u šoku, ništa nisam razumela. Pokušavala je da mi objasni i nije mi dala da izađem iz ordinacije. Bila sam sama, muž je bio na putu, pa sam pozvala tatu da dođe da nas vozi. Nisam mu ništa rekla. Otišla sam u stan po stvari za bolnicu jer mi je doktorka rekla da će nas zadržati...

Nisam znala šta se dešava. Uveli su nas preko reda, pregledali, odveli mi ga, niko mi ništa nije rekao. Nakon nekog vremena doneli su ga sa braunilom u ruci i rekli da za pola sata mora na inhaliranje i da mu ne skidam kiseonik nikako. Gledala ga onako malog, imao je samo 45 dana. Spavao je, bio je ošamućen od lekova. Suze su mi se samo slivale niz obraze.

Tu noć nikada neću zaboraviti. Najgora noć u mom životu. Ujutru smo išli na merenje, pa opet na inhaliranje. Sestre su me samo opominjale da držim kiseonik, a on vrišti. Vodili su ga na snimanje, mučili su ga grčevi, bio je pun gasova. Tu noć smo opet pretekli.Sutradan je sve bilo isto, ali je polako počelo poboljšanje. Vraćala mu se boja lica.

Narednih nekoliko dana moj sin je bio na kiseoniku i vadili su mu krv iz pete na svaka četiri sata. Stalno su ga snimali, uzimali briseve... Svaka im čast, sve su učinili i trudili se da mu pomognu.

U bolnici smo i Novu godinu i tatin rođendan dočekali. Bilo je teško, ali Ogi mi je bio najpreči, samo sam želela da on bude dobro.

Reči koje nikada neću zaboraviti

Osmog dana je došao jedan veoma ljubazan doktor (pulmolog i pedijatar). Zamolila sam ga da mi kaže šta se događa. "Da smo vam rekli, mleko bi vam stalo. Videli ste da je želeo da sisa, da nije hteo dohranu koju smo mu davali. Kakav je bio, sad je zlatan", rekao je i dodao:"tolerišemo najniži nivo kiseonika 93, a vaš sin je imao 78, da ste sačekali noć ne bi vam preživeo. Videli ste kakav je bio, a kakav je sad - nasmejan".

Te reči me i dan danas ubijaju, stalno sam se pitala da li sam ja dobra majka, sve sam učinila što sam mogla, svaki atom sam sebe dala.

Polako je počeo da dobija na kilaži i da se oporavlja. Imala sam veliku podršku svojih koleginica. Naravno za to vreme niko se nije pitao kako je meni. Moja svekrva je samom kukala za njenog sina kako pati, moja majka mene krivila, a meni se ceo svet rušio, ali nisam gubila nadu. Svi oni ohrabruju mog supruga, svi su se kao čudili, a prvi su bili protiv inhalacija. Naravmo i moj suprug je krivio sebe, ali tu mi nismo krivi, već dečji dispanzer. 

Od jedne kijavice do bronhiolitisa, a njima je to ništa. Moj sin je borac, nije se dao ni sekunde.

Došao je 16. dan i saopštili su mi da moj sin odlično napreduje i da možemo da idemo kući. S obzirom da je i dalje "šmrkljao", pitala sam lekare da li su sigurni da je sve uredu. Utešili su me i rekli da dođemo opet ako nešto bude.

Uz malo inhalacije, nege i kontrole, bilo je sve super. Za 20 dana moj sin je napredovao 1400 grama. I evo nas, imamo 11 meseci i nijednom više nismo bili bolesni. Malo nam curi nos, ali ništa nije strašno. Imamo pet zubića, pričamo ponešto i pokušavamo da prohodamo.

Sve pohvale za dečije odelenje, ginekologiju i porodilište u čačanskoj bolnici. Svaka im čast, a posebno doktorki Dragani.

Foto: Privatna arhiva

Mama Jovana

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com