U Tolstojevim romanima možda sve srećne porodice liče jedna na drugu, a nesrećne su nesrećne svaka na svoj način. U košmaru zvanom sterilitet je obrnuto: sve nesrećne priče o vantelesnoj oplodnji liče jedna na drugu, a svaka srećna je srećna na svoj način.

Povezane vestiVaša pričaMama koja očekuje trojke: Ne odustajte od svog sna!

Prve godine zabavljanja, slučajno sam ostala u drugom stanju. Dve crte. Radost. Telefoniranje svima koje znam. Nije potrajalo ni nekoliko nedelja od momenta kada smo videli dve crte na testu, do momenta kad smo preplašeni čekali na ultrazvučni pregled kod privatnog ginekologa, u nedelju uveče. I to samo da bismo saznali kako je „krenuo rani spontani, ništa ne treba dirati… otići će samo“. U redu, preguralo se to, dešava se i drugima, a nismo ni bili u braku, kada se „smatra normalnim“ da teče staž u kom se prave deca.

A onda smo se venčali. Kao za pakost, ništa se nije dešavalo. Godinama. Prve godine i dalje smo se družili sa istim ljudima, radili, putovali, pronalazili vreme za lepe stvari i dokolicu. Druge godine smo počeli da brinemo i da se ispitujemo. Svi su nam rekli da je sve u redu i „da se opustimo, i to (deca) će doći“. Međutim, ona nisu došla te godine, a ni naredne... a ni one tamo. Pete godine je problem značajno počeo da utiče na naš društveni život. Ja sam postala osetljiva na komentare i pitanja okoline i rodbine. Prestala sam da idem na svadbe, slave, a naročito na dečje rođendane - jer sam se tada osećala najusamljenije i najranjivije. Bio je dovoljan pogled u moj stomak i pitanje: „A šta vi čekate?“, ili: „Je l’ ima nešto novo?“, pa da meni presedne bilo koji razgovor.

Povezane vestiSterilitet i proble…Potpomognuto začeće: Vantelesna oplodnja iz spontanog ciklusa

Za sve te godine, neprestano smo pokušavali da dobijemo bebu. 

Ispitivanja, lekovi, pregledi, injekcije, inseminacije, sve dok nam doktor nije predložio vantelesnu. Da se razumemo, do trenutka kad nam je to predložio, mi smo bili i te kako pripremljeni na taj korak. Sve je vodilo ka tome, a cilj nam je stalno bio pred očima. Ali, roditelji - i moji, i njegovi, nisu prolazili isto što i mi, i nisu bili spremni na taj korak. Sad mi deluje smešno to što oni nisu bili spremni, kao da je važno da baš oni budu spremni, ali jeste. Oni su i dalje mislili da treba samo „da se opustimo, i to (deca) će doći“. Vantelesna je veliki tabu, isto koliko i sama neplodnost. O tome se jednostavno ne govori, ili se problem steriliteta banalizuje, uopštava, pojednostavljuje - upravo tim savetima „da se opustimo, i to (deca) će doći“. Što su nam više govorili da se opustimo i da ne razmišljamo, to smo više bili u grču i svesniji da imamo problem koji ne možemo sami da rešimo.

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.