NAKON CARSKOG REZA, SLOMLJENIH PRŠLJENOVA I REBARA, SAZNALA SAM DA IMAM RAK: Ovo je borba hrabre Nastasje iz Novog Sada

Nastasja Nedimović (33) iz Novog Sada, bivša reprezentativka u vaterpolu i vaterpolo sudija, preživela je rak tokom trudnoće. Njena borba je trajala mesecima, a za naš portal detaljno je ispričala svoju borbu koja zaslužuje aplauz i divljenje. Nastasja je danas influenser na društvenim mrežama na polju kancera i zdravog životnog stila, a cilj joj je da motiviše i inspiriše ljude koji se nalaze u nekoj teškoj životnoj situaciji, ali isto tako i potpuno zdrave ljude da navede da malo zastanu i razmisle o važnosti života i zdavlja. Takođe, ona želi da pruži nadu obolelima, kao i bilo kome ko prolazi kroz težak život, da nikad nije kraj i da treba da veruju sebi i u sebe.

"Za svoju dijagnozu, multipli mijelom (rak koštane srži) saznala sam dan nakon porođaja, koji se odigrao 2 meseca pre termina. Nepokretna, carskim rezom, rodila sam zdravog sina Vuka, dok me je kod kuće čekala ćerka Nia sa nepune dve godine i suprug Nemanja, moja ogromna podrška. Prebačena sam u šok sobu, kada su mi Vuka dogurali u inkubatoru, da ga vidim, ali nažalost, uspela sam da vidim samo njegov trzaj nogice jer više ni glavu nisam mogla podići sa jastuka.Tada je prebačen da se bori sam, u dečiju bolnicu, jer je rođen sa 2kg. Propustila sam prvih 9 meseci njegovog života jer je živeo sa mojom mamom i očuhom dok sam ja bila u bolnici.

Brat Viktor i suprug Nemanja saopštili su mi lično tu vest dok sam ležala u sobi za intenzivnu negu. Prva pomisao koja mi je prošla kroz glavu bila je 'Da li će moja deca odrasti bez mene?'. Šok je usledio odmah, suze su potekle niz obraze, ali vrlo brzo, uz Nemanjina staložena objašnjenja o samoj dijagnozi i iskustvu drugih ljudi shvatila sam da to nije kraj. Da je rak zarez, a ne tačka! I da imam izbor, da je na meni da ga napravim, izaberem pravi put, i njime krenem odlučno, bez osvrtanja nazad, hrabro. Jednostavno, želela sam da živim."

Sam oporavak posle porođaja carskim rezom nije jednostavno, a za Nastasju je to bilo nebrojano puta teže. Nju je potpuno slomilo, a sa terapijama nije mogla odmah da počne. Evo kako je teklo njeno dalje lečenje i kroz šta je prolazila dok su o njenoj deci brinuli njeni najbliži.

"Morala sam sačekati 15-ak dana, kako bi mi se organizam bar malo oporavio, da bih mogla primiti neophodnu terapiju. Primila sam 5 ciklusa hemoterapije, dok sam u međuvremenu morala da se borim i na drugom frontu, a to je prohodavanje. Slomljeni pršljenovi, grudna kost i rebra tokom porođaja otežali su čitav proces izlečenja. Morala sam učiti i ponovo da sedim i stojim. Uz mnogo truda i vežbe, uz pomoć fizioterapeuta, u tome sam polako uspevala. Koristila sam mider koji je fiksirao trup zbog bušnih kostiju koje su posledica bolesti, kako se ne bi slomile, i hodalicu za prohodavanje. Tako je izgledala moja 27. godina života.

Ošišala sam se pre nego što će kosa krenuti da mi opada, i to mi je bila poslednja stvar o kojoj treba da brinem, totalno bespotrebna briga, sitnica za mene. U tom momentu, sve drugo mi je bilo bitnije... Moje ozdravljenje, deca i suprug. Nakon toga, usledila je transplantacija koštane srži, koja je urađena u izolacionom bloku, gde sam boravila sama više od mesec dana. Uspešno je izvršena, a ja sam ponovo mogla kući svojoj porodici u zagrljaj, na težak oporavak. Kod kuće me je čekala i ćerka Nia, koja je tada imala 2 godine. Bila je veoma mala kad se to desilo, ali svakako da je osetila zbog nagle višemesečne razdvojenosti. Nikada nisam plakala pred njom, i bila tužna jer zaista, čak i u najgorim trenucima nisam imala potrebu za tim u njenoj blizini jer je ona bila lek za moju dušu. Deca nam pružaju ogromnu količinu energije, to treba iskoristiti u takvim situacijama."

Nastasja nam otkriva i da joj je najteže pala odvojenost od porodice, ali da su joj upravo oni i bili glavna motivacija i pokretač za borbu. Najveću podršku našla je u suprugu, ali i mami, tetki i očuhu koji su brinuli o njenom novorođenčetu dok se ona borila da ustane i krene dalje.

"Najteže mi je pala činjenica da sam odvojena od svoje porodice, a naročito Nie i Vuka. Najveća podrška mi je definitivno bila moja porodica. Suprug koji nijednog momenta nije odustao od mene, niti pomislio na to da ja neću uspeti. On je neko ko je bio i ostao moja stena. Ko je znao da me podigne kada padnem i gurne bliže ka cilju. Govorio je da su nam ovakve karte dodeljene, i da sada treba da zaigramo sa njima. Majka, tetka i očuh su bili fokusirani na čuvanje Vuka. Najviše su me mučile misli u kojima moja deca odrastaju bez mene. To je ono na šta je svaka majka slaba jer je suština uloge majčinstva upravo ta - biti tu za svoju decu."

Ona je uspela ono što je na početku delovalo nemoguće. Svakim danom se osećala sve bolje, a u avgustu prošle godine dobila je i konačnu lekarsku potvrdu da u njenom telu više nema znakova bolesti.

"Bilo je preteško i naizgled neizvodivo, čak se i dan danas osvrnem i zapitam kako sam, tj. kako smo sve to uspeli. Ono što je bitno je da smo naučili neke nove životne lekcije i izvukli samo dobro iz svega. Sve je to sada iza nas, trudimo se da živimo u sadašnjosti i planiramo lepu budućnost. U početku mi se strah o vraćanju bolesti, obzirom da je definicija dijagnoze takva da je hronična, i da je bolest neizlečiva, javljao veoma često, svakodnevno, što je skroz normalno. Kako godine prolaze, a ja sam sve bolje, tako i imam sve više samopouzdanja vezano za svoje zdravlje. Sada čak smatram da, ukoliko se desi tako nešto, ja sam i dalje u prednosti jer sam već iskusila tu borbu, upoznata sam sa dijagnozom, metodom lečenja, onoga šta bi me moglo sačekati, a čak bi se i ranije otkrilo jer redovnim kontrolama pratim svoje stanje.

Prošle godine u avgustu dobila sam rezultate biopsije koja je pokazala da više nema elemenata bolesti. U isto vreme sam osetila mnogo emocija, skoro kao i kada sam saznala za dijagnozu... Neopisivi osećaj sreće, slobode, pobede, zadovoljstva, ali u isto vreme i neverice. Kada se toliko dugo boriš sa nečim, godinama, tvojoj glavi čak treba vremena da shvati da je sve u redu. No, to ne znači da se treba vratiti lošim navikama, nego se nastaviti truditi i ulagati u svoje zdravlje na sve moguće načine. Ne treba živeti u prošlosti, ali je u redu nekad se podsetiti na taj period života kako bismo bili ponosni na to što smo uspeli, i možda izvukli neke dobre pouke koje nam pomažu dalje u životu", govori nam ova hrabra i mlada žena.

Nastasju je ova borba svakako promenila, postala je jača i svesnija, a ono što je prvo izbacila iz života bio je stres i nerviranje oko sitnica, ali i redukcija ishrane.

"Stres je ono što sam prvo izbacila, nerviranje oko sitnica, nebitnih stvari, pa čak i nekih bitnih na koje jednostavno ne mogu uticati, i to je u redu. Potrudim se oko svega maksimalno, dam sve od sebe, a ono na šta ne mogu da utičem, prepustim životu. Više brinem o sebi i svom zdravlju. Ishranu sam potpuno promenila. Već 6 godina ne jedem šećer, veštačke zaslađivače, belo brašno, meso, kvasac niti prerađenu industrijsku hranu. Smatram da se moj karakter ni u kom obliku nije promenio, možda mogu reći da je rakom jedino ojačao i još više došao do izražaja", rekla je ona i dodala:

"Danas živim život punim plućima, iskorišćavam svaki momenat života, baš kao da je poslednji. Nemile događaje ne posmatram više to kao ružne uspomene nego jednostavno kao život koji mi je dat. Iz najgoreg uvek izvlačim najbolje. Taj period je kao jedna vrsta životne škole koja me je naučila dosta toga. Kroz tu školu, sebe sam upoznala više. Živim u miru i ljubavi sa svojom porodicom, i ne dozvoljavam bespotrebnu negativnu energiju u svojoj okolini, kao i ljude koji, u pravom smislu reči, isisavaju energiju iz nas. Jednostavno, dok oni isisavaju - ja ISIJAVAM. Svim ljudima i njihovim porodicama koji se nalaze u sličnim momentima, želim da kažem da ni ne pomišljaju da odustanu, da je sve ovo samo jedna ogromna rupa na putu kroz koju moramo proći, da ne pokušavaju da je zaobiđu jer je zauzela ceo put. Okolo nema izlaza. Samo suočavanje sa tom situacijom, oči u oči, borba sa mnogo truda, istrajavanja i vere u sebe dovodi do krajnje pobede. Mnogo puta će pasti, što je sasvim u redu, ali je veoma bitno da li će svaki put ustati nakon toga, koliko god bilo teško. Svima želim da poručim, naročito obolelima da nikada nije kasno da promene svoje loše navike i steknu nove, one koje im više prijaju, i fizički i psihički. Da ne treba da dozvole da im neko daje prognoze i određuje koliko će da žive i da li će da prežive - dijagnoza ne treba da bude i naša prognoza! I želim da znaju da je rak zarez, a ne tačka", zaključila je Nastasja Nedimović.

*** Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, godine) na e-mail: iskustva@yumama.com.

(Yumama)