OČEKIVALA SAM JEDNO, A DOBILA SVE SUPROTNO: Tamara se porodila u Mišoviću i ispričala detalje, pa pokazala hranu i sobu

U moru priča o akušerskom nasilju, Tamara Kaplarević je poželela za Yumamu da napiše svoju ispovest o tome kako je prošla na porođaju. Za nju je ovo bila sušta suprotnost od svega što je čitala, a da li je imala sreće ili je ovo neka normala ali se ne može čuti jer one koje 'dobro prođu' čute i mole Boga da svaki naredni put tako bude.

Mučne priče iz porodilišta i priprema na najgore

Do sedmog meseca sam vodila trudnoću privatno kod doktorke koja ne radi i u državnoj ustanovi, strepeći šta će biti kada budem morala da uzmem uput za porodilište. Kao neko ko nije iz Beograda, bojala sam se da se nešto ne krene po zlu. Višegradska? Narodni front? Naslušala sam se toliko strahota i ružnih događaja koje su preživele žene tog "najlepšeg dana u životu", a koji im se pretvorio u noćnu moru iz koje su jedva čekale da se probude. Zbog svih tih priča i žena koje imaju strah da ostanu trudne, ili sada čekaju da se porode, želela sam da podelim svoju priču i dodam da ipak ima tračak nade za naše zdravstvo.

U KBC "Dragiša Mišović" samo preko veze?

Zbog straha od porođaja, kao i većina budućih mama, želela sam da jedan deo trudnoće idem privatno kod doktora, ne bih li bila "nečija" kada uđem u porođajnu salu. S obzirom da moja doktorka ne radi i državno, suprug i ja smo odlučili da okušamo sreću i da od sedmog meseca pokušam da zakažem privatno kod doktora kod koga su termini popunjeni bar mesec dana unapred, a koji radi i Bolnici za ginekologiju i akušerstvo u Kliničko-bolničkom centru "Dr Dragiša Mišović".

Preko grupe jednog udruženja smo došli do njegovog broja, te je doktor posle razgovora sa mojim suprugom insistirao da dođem na pregled državno kod njega, što se nastavilo sve do kraja trudnoće. Da napomenem, bez poznanstva i "veze". Jedina stvar koja je povezivala supruga i doktora je da su zemljaci.

Epidural u bilo koje doba dana i noći

Iako mi je termin bio 12. marta, 14. nakon pregleda sam prokrvarila što se nastavilo do večeri kada sam se uputila u bolnicu. Već negde nakon ponoći bila sam u porođajnoj sali u kojoj se nalazio samo jedan krevet. Ubrzo je došla doktorica koja je ljubazno pitala – Da li želite epidural? Dali su mi ga uz ljubazno pojašnjenje kako će da deluje. I još jednom... kada sam se požalila da anestezija popušta. Nije se postavljalo pitanje koje je doba dana, da li je vikend, ima li ga i da li treba da se plati... Epidural dobijaju svi koji žele.

Doktor, suprugov zemljak, sasvim slučajno je radio prvu smenu. Iako se nismo dogovarali da me porodi, obilazio me je satima i na kraju bio tu kada je došlo vreme porođaja, te je sve proteklo u najboljem redu.
Ni posle nije bilo kao na traci, već su me ostavili u sali da ležim i dođem sebi još nekoliko sati nakon porođaja.

Sobe i hrana kao u hotelu, a zaposleni...

Pošto sam dobila temperaturu, prvobitno sam bila smeštena u trokrevetnoj sobi sa kupatilom sama, dok nisu stigli rezultati pcr testa na koronu. Nakon toga su me premestili u sobu koju sam delila sa još jednom devojkom. Ubrzo su nam doneli i bebe, a one su sve vreme bile sa nama u sobi.

Hrana? Očekivala sam suštu suprotnost, od onoga što su nam donosili slušajući razne priče i iskustva. Doručak se pretežno svodio na proju, integralni hleb, kiselo mleko ili neki drugi namaz i jabuku. Ručak se svaki dan sastojao od supe, salate i nekog dezerta, a glavno jelo su u pojedinm situacijama bili i pohovana riba, razno povrće, piletina... Večera je takođe bila raznovrsna, zdrava i pre svega dovoljna da se ne ostane gladan.

Ipak, čini mi se da su zaposleni ostavili najjači utisak na mene. Svi su bili ljubazni i nasmejani, bez ijednog prekog pogleda i ružnih komentara, od doktora, pa sve do medicinskih sestara i ostalog osoblja. Doktor koji me je porodio takođe je navraćao nekoliko puta u tih šest dana koliko sam bila u bolnici da vidi da li je sve u redu sa mnom i sa bebom.

Izolovan slučaj ili nada za buduće mame?

Nakon svega što sam čula od drugih žena, nisam sigurna da li sam ja imala previše sreće ili je zapravo više ovakvih priča. Da li se samo one loše glasnije čuju uz: Mislim da posle ovoga ne želim više nikada da rodim.
Uz to se nadovezuju i pitanja: Kako da nađem dobrog doktora? Kako da budem sigurna da me on neće ostaviti na cedilu iako sam ga dobro častila i moram li da ga častim? Da li ću dobiti epidural ako ne budem mogla da podnesem bolove? Da li će se ophoditi prema meni uz bar malo ljudskosti?

Da se ne lažemo, žene će na kraju preživeti sve, samo da sa glavom na ramenima i bebom u rukama izađu iz porodilišta. Samo se postavlja glavno pitanje, ima li to sve cenu koja se meri dinarima i evrima i da li su osobe čiji je posao da donose novi život na svet zaista izgubile etičke i moralne vrednosti?

*** Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, godine) na e-mail: iskustva@yumama.com.

(Yumama)