Neizlečiva bolest njene ćerke, koja zahteva stalnu negu, i ravnodušnost njenog muža uzrokovali su kod mame Aline depresiju i razvod. Ali donela je nekonvencionalnu odluku - rekla je ocu deteta da će napustiti porodicu i ostaviti ih same. Ovo je njena pričai ispovest za portal detstrana.ru:
"Tri puta dnevno masiram ćerku po posebnom programu koji su za nas razvili češki lekari. A pored ovoga, ima mnogo svakodnevnih zadataka – hranjenje, odlazak u toalet, pranje... Ponavljao sam svoje obaveze iznova i iznova bez odmora i prekida u proteklih šest godina. Moj muž je uvek dolazio kući umoran. U našoj porodici on jedini zarađuje, pa sam saosećala sa njegovim raspoloženjem i stanjem. Nikada nije tražila ništa za sebe, nikada nije pokušavala da deli kućne obaveze ili da mu delegira brigu o svojoj ćerki. Ali i dalje je bio nesrećan. Ili hrana nije dovoljno ukusna, ili kuća nije dovoljno čista, ili dete nije dovoljno vaspitano. Bila sam sigurna da zaista ne radim dovoljno, a još više sam se trudila da postanem dobra domaćica, supruga i majka.
Naš monoton život se nastavio prilično dugo. Sve dok jednog dana nisam otkrila da ne mogu da se setim kada sam se poslednji put bavio svojim omiljenim hobijem, kojim sam nekada čak i zarađivao za život. Ispostavilo se da su i manikir i odlazak kod frizera stvar daleke vanbračne prošlosti. Jedno po jedno, prolazila sam kroz sve ono što sam nekada volela – komponente sopstvenog života. Ali ispostavilo se da sam dugo živela samo kao dete. Od punopravne osobe, pretvorio sam se u funkciju - da se brinem, kuvam, perem, čistim.
U tom trenutku sam shvatila da sam dugo bila depresivna. Živim u magli - ne primećujem dane, uopšte ne osećam osećanja ni prema mužu ni prema ćerki. U trenutku najvećeg očaja posle još jedne svađe sa suprugom, najavila sam da želim da se razvedem. Štaviše, ostaviću ćerku kod njega, jer više ne mogu da je odgajam. Odlučila sam da "testiram" svoju odluku na svojim prijateljima. Bilo je strašno priznati da ne ostavljam samo porodicu, već i sopstveno dete svom mužu. Očekivala sam osude i zamerke, jer to nije prihvaćeno u našem društvu. Svi veruju da je majka koja je napustila dete "kukavica". "Nije mogla to da podnese"; "Ona je inferiorna žena"; "Sebična!"; Želi da uredi svoj lični život na štetu svoje dece." Ali prijatelji su me podržali. Niko od njih nije rekao ni reč, osim što su tražili da se ne ponašam prenagljeno i da dobro razmislim. Moji roditelji su takođe doneli odluku i obećali da će pomoći na bilo koji način. Začudo, čak je i moja svekrva rekla da je očekivala ovako nešto, jer je već dugo primetila moje depresivno stanje. Ispostavilo se da javno priznanje nije tako strašno.
Kada sam donela konačnu odluku, otišla sam kod psihologa. Upravo je ona rekla da gluma u stanju depresije nije najbolje rešenje. Što se toga tiče, prvo se treba vratiti u normalu, izlečiti, svoju dušu, pa tek onda izvršiti svoj plan. Zbog toga sam odložila odlazak na prekršajni sud za šest meseci. Ali moj muž i ja smo se ipak razdvojili. Čoveku je trebalo tačno tri dana da nauči kako da brine o svojoj ćerki, da je sprema za šetnje, da je vodi kod lekara i savlada medicinske masaže i gimnastiku. Tokom šest godina našeg braka, on je insistirao da nije sposoban za tako nešto. Ovo je majčin zadatak, odnosno moj. Sada se ispostavilo da je moj muž zapravo veoma dobar tata.
Lako se snašao u svemu, iako je priznao da se do večeri osećao kao isceđen limun. Dok je muž išao na posao, starateljstvo je preuzela baka, koja ranije takođe nije imala želju da ulazi u složene procedure lečenja svoje unuke. Dve nedelje sam bila prepuštena sama sebi. Psihijatar mi je prepisao antidepresive, počeli su da deluju i konačno sam se osetila živim. Do tog trenutka skoro da nisam razmišljala o svojoj ćerki i mužu. Psihijatar je ovo nazvao strašnom rečju "sagorevanje". Čovek koji ovo ne doživljava svaki dan teško može da razume stanje pregorele majke. Ostavila sam ćerku ne da bi sredila svoj lični život, već da bih povratila bar kakav-takav život.
Svake večeri me je zvao muž, interesovao se kako sam i pričao mi o ćerki. Bila sam siguran u njega i nisam bila zabrinuta. Upoznali smo se tek dve nedelje kasnije. Ispostavilo se da prvi put posle mnogo godina bar nešto osećam - i prema mužu i prema detetu. Od tog trenutka smo se počeli češće viđati, a onda smo svako veče šetali zajedno. Posle još dva meseca vratio sam se porodici. Sada imam svoje lične dane da idem sa svojim devojkama u pozorište ili kafić. Moj muž ima iste lične dane. Oboje volimo svoju ćerku, igramo se sa njom i brinemo o njoj. Ali tretman i briga bili su odvojeni od nje kao pojedinca. Oni su se pretvorili u kućne obaveze, koje su sada podeljene na pola.
Nakon toga sam osetio da mogu da se vratim na posao, i prve narudžbine sam obavljala od kuće dok je dete spavalo. Posle svega što se dešavalo, često sam se pitala da li bih mogla nekako da naučim muža da se drugačije brine o detetu, da uspostavi način života koji bi svima odgovarao. Ali znam pouzdano da razvod nije izmanipulisan. Da nisam ozbiljno odlučila da odem i ostavio ćerku kod tate, on najverovatnije nikada ne bi shvatio šta mi se dešava. Oboje smo se plašili da ćemo izgubiti porodicu, i drugačije smo gledali jedno na drugo i na naše dete. Ali evo šta znam pouzdano: decu treba da odgajamo zajedno, bez obzira da li su zdrava ili bolesna, da li su laka ili nepodnošljiva, da li ste u braku ili razvedeni."
BONUS VIDEO:
(Yumama/T.A.S.)