Jednog dana, Marina je kupovala skupo špansko vino za čoveka koje je upoznala preko interneta. Nije ni slutila da će Dmitrij postati ljubav njenog života i da će imati sedmoricu sinova: dva biološka sina, od kojih jedan ima težak invaliditet, i pet usvojenih sinova. A evo kako je počela priča ove neverovatne porodice...
Flaša vina
Marina je bila u Španiji na poslovnom putu, kada ju je čovek kojeg je upoznala onlajn zamolio da mu kupi flašu omiljenog vina. Flaša je koštala 30 dolara — što je bilo oko petine njene plate.
"Vau!" pomislila je Marina. "Kad bi me samo upozorio da je tako skupo." Ali je ipak kupila vino. Kada se vratila u Rusiju, poslala je Dmitriju poruku: "Ako se ne pojaviš u roku od pola sata, otvoriću ovu flašu i popiti je". On se pojavio, a među njima se rodila ljubav na prvi pogled.
Dmitrij je radio kao univerzitetski profesor računarstva, matematike i ergonomije, a ovaj par se venčao posle godinu dana poznanstva. Tada se rodio njihov prvi sin, Lenja. Marina i Dmitrij su želeli devojčicu, ali sledeća trudnoća se dogodila tek pet godina kasnije: teška, sa obilnim krvarenjem i strašnim jutarnjim mučninama. Morala je da leži u bolnici, a u 23–24. nedelji, Marina je imala zakazan ultrazvuk.
"To je i dalje moja najgora noćna mora", kaže Marina. "Doneli su aparat. Tišina. Nema otkucaja srca. Nisam verovala i otišla sam u privatnu kliniku. Sve je potvrđeno", priča Marina za pravmir.ru, navodeći da su je dalje uputili u bolnicu na kiretažu, a sećanja na te mračne dane ostavila su traga na njoj.
Iznenadna trudnoća
Prolazile su godine, Marina je napunila 37 godina, ali nikako nije opet ostajala trudna. Bila je sigurna da više neće imati dece. Ali odjednom, menstruacija joj je kasnila. Test je pokazao dve linije.
"Osećala sam se kao da sam dobila na lutriji", seća se Marina. "Trudnoća je bila blaga i bezbrižna. Bila sam u Španiji tri meseca i plivala u Mediteranu svaki dan. Moj stomak je polako rastao. Izgledala sam tako dobro, niko ne bi ni pretpostavio da imam 37 godina — trudnoća mi je tako prijala".
Jura je rođen na vreme i odmah je počeo da plače. Dan kasnije, odveden je na vakcinaciju protiv hepatitisa. I nisu ga vratili. Nisu ga donosili na jedno hranjenje, zatim drugo, pa treće. Marina se zabrinula i otišla je kod glavne sestre, gde je čekala nekoliko sati, da bi je tek na kraju odveli na odeljenje intenzivne nege gde je bio njen sin. Niko joj nije objasnio šta se dogodilo.
"Da li je ovo komplikacija od vakcinacije?"
"Ne, nismo mu dali vakcinu. Pregledali smo ga pre vakcinacije i nije mi se dopao njegov izgled."
Otpušteni su iz bolnice tek mesec dana kasnije.
Teški dani
Marina je i dalje osećala da nešto nije u redu sa Jurom. Nije se smejao, nije se prevrtao i nije pružao ruke. Kasnije mu je dijagnostikovana cerebralna paraliza, a zatim i teška mentalna zaostalost.
U prvim godinama nakon Jurinog rođenja, Marina nije videla ništa osim bolnica, rehabilitacionih centara, torbi, pelena i hrane. Dan i noć su se mešali. Noću je Jura plakao i nije mogao da spava, a tokom dana ga je uvek trebalo negde odvesti.
"Zato ga uzmem, obučem i nosim u naručju. Moramo da idemo u kliniku, na bazen", priča Marina o njihovoj svakodnevici u to vreme.
Marina jedva da je viđala muža i najstarijeg sina: njihov sin je išao u gimnaziju, a njen muž je zarađivao novac za život i Jurinu rehabilitaciju.
"Ne znam kako sam se nosila sa tim. Razumem žene koje padaju u postporođajnu depresiju. Sigurna sam da sam i ja doživela depresiju: suicidne misli, suze... Ali sam stalno govorila sebi: 'Saberi se! Ako ne ti, ko onda?' I kao baron Minhauzen, izvukla sam se za kosu. Svi mi kažu da vreme leči. Ne, ne leči. To je nemoguće prihvatiti. Barem ne u mom slučaju."
Jura sada hoda sam. Ima deset godina. Ne govori, ne razume govor i nema gestove pokazivanja. Spoljni svet je nebezbedan za njega. Kod kuće, sve njegove stvari moraju biti složene na visoke police.
Odluka o usvajanju
Dok je još bila studentkinja, Marina je radila kao volonter na programu koji je slao siročad iz Rusije na odmor u Španiju i živela je sa porodicama domaćinima. Marina je prevodila dokumenta i pratila decu kao prevodilac. Ispostavilo se da je jednu devojčicu usvojio španski par.
"Zašto to radiš?", Marina je tada pitala svoju usvojiteljku. "Imaš dva sina, zdrava i pametna. Imaš nekoga o kome treba da brineš."
"Znaš, Marina, moja deca su zaboravila kako da uživaju u jednostavnim stvarima. Za njih se roleri i bicikl podrazumevaju. Ne moraš ništa da uradiš da bi dobio rolere. Ne moraš ni da sanjaš o njima. Samo kažeš: 'Želim rolere', i dobiješ ih".
Marina je razmišljala o tome.
"I baš ovde", hraniteljka je izvukla mapu iz ormara i stavila lenjir na nju; Španija je bila osam centimetara od Murmanska, "rođeno je dete koje čak i ne zna šta su roleri. I ne razume čak ni šta je rođendan niti kako da ga proslavi: da donesu tortu, da duva svećice. I krije slatkiše ispod jastuka, plašeći se da će ih neko ukrasti."
Marina se setila ovih odgovora, ali je ideju da postane hraniteljka stavila na čekanje jer je bila neudata i studirala je. Onda je imala druge stvari na umu.
Kada je Jura počeo da pravi prve korake, Marinino oduševljenje se ponovo pojavilo: ako Jura bude na nogama, mogli bi i da usvoje dete. Odlučili su da usvoje devojčicu sa blagom cerebralnom paralizom.
Sa ovim mislima, Marina i Dmitrij su se upisali u školu za usvojitelje.
Ledeni čaj
Devojčica je pronađena u sirotištu "Skarletna jedra", trebalo je da se upoznaju sa njom ali su kasnili, a Marina je preturala po telefonu, pokušavajući da pronađe potrebna dokumenta.
"Bože, gde su ti fajlovi?"
"Imaš ajfon? Ja ću da ti pomognem", upitao je tamnokosi dečak od oko dvanaest godina.
Dokumenti su pronađeni za par sekundi. Dečak se zvao Tjoma.
"Pogledam ga u oči i shvatim da je potpuni kućni tip. Baš kao moj Lenja", seća se Marina. "Počeli smo da ćaskamo i shvatila sam da ne želim da on ostane ovde".
Tjoma je bio nađeno dete. Od ranog detinjstva se sećao kako ga je žena vodila okolo i kako je stalno bio žedan: zavidno bi gledao štandove sa ledenim čajem blizu železničkih stanica. Zatim ga je primila hraniteljska porodica, ali šest godina kasnije, vratili su ga u sirotište. Tjoma i dalje voli crni čaj sa limunom. Marina uvek ima pun bokal u svojoj kuhinji.
Odveli su Tjomu kući, a posle tri "medena meseca", počeo je proces adaptacije. Tjoma je testirao snagu svojih roditelja, bacajući stvari, lomeći sve i vičući: "Ne želim ovo, neću to da radim!"
"Teško je. Zaista teško", kaže Marina. "Noću, sa glavama pod jastukom, pitali bismo se zašto smo se u ovo upustili i da li imamo snage. Ali nikada nismo ni pomislili da spakujemo Tjomine stvari i vratimo ga u sirotište."
"Želim da zapamtim tvoje ime"
Vremenom su Tjoma i Lenja postali prava braća. Tjoma je počeo mnogo bolje da napreduje u školi: nije bio poslednji u razredu i ponekad je dobijao sve petice. Marina je povratila samopouzdanje.
Kada je Lenja napunio 18 godina mogao je da živi sam, pa se odselio. Jura je smešten u porodični centar pet dana u nedelji, gde o njemu brinu nastavnici i vaspitači. Kuća je bila prazna. Tjomi je nedostajao stariji brat, a Marina je osećala kao da nema šta da radi. Nije mogla da ide na posao zbog Jure: mogao je da se razboli svakog trenutka. Ali je imala puno energije. Tako je došla ideja da usvoji još jednog dečaka iz sirotišta.
Marina i Dmitrij su dobili novi izveštaj. Otišli su u sirotište u Ivanovu da upoznaju tinejdžera, ali su radili tajno, mešajući se sa volonterima i psiholozima koji su planirali da održe radionicu. Ali tinejdžer uopšte nije primećivao Marinu i Dmitrija, a i ona je imala osećaj da "neće uspeti".
"Dete se ne usvaja iz sažaljenja, kao mače. I uhvatila sam sebe kako mi je žao ovog momka", priča ona.
Mnogo dece je došlo na radionicu, a živahni sedmogodišnji dečak po imenu Maksim sedeo je pored Marine. Kada je bilo gotovo, bilo je vreme da se požuri na voz. Marina je odlepila traku sa svog džempera sa papirićem na kojem je bilo njeno ime i pitala:
"Maksime, gde je ovde kanta za smeće?"
"Marina, mogu li ovo da sačuvam?"
"Za šta?"
"Želim da zapamtim tvoje ime", rekao je i odneo papirić do noćnog stočića.
Maksimove reči su dirnule Marinu. U sirotištu i bolnicama bio je okružen učiteljima, psiholozima i lekarima, ali je posebno želeo da zapamti njeno ime.
"Možda bi trebalo da povedemo Maksima? Ne možemo se vratiti u Moskvu praznih ruku", predložila je Marina svom mužu.
Ali ih je čekalo iznenađenje. Marina i Dmitrij su imali samo dvoje dece u starateljstvu, dok je Maksim imao dva starija brata - Oleg i Saša su imali 12 i 11 godina.
Velika nova porodica
Dugo vremena, njegov odnos sa srednjim bratom, Sašom, nije funkcionisao. Kao i Oleg, nije zvao Marinu "mama" šest ili sedam meseci, a jednom je čak rekao pred braćom: "Ta zla hraniteljka." Kada bi ušla u sobu da mu poželi laku noć, Saša bi se udario o zid, samo da bi izbegao zagrljaj.
"Saša, naša porodična pravila su bez nasilja. Vrata su otvorena. Sada si kod nas, zar to ne želiš? Zakoni su takvi da ćemo morati sve da vas vratimo".
"Ne, ne, želim da budem ovde, ti si mi mama!" Maksim joj se bacio u zagrljaj.
To je trajalo dve godine. U očaju, Marina se obratila psihoterapeutu i zatražila konsultacije sa psihologom za Sašu, i to je pomoglo:
"Možda mu je samo trebalo da razgovara sa nekim, nešto ga je mučilo. Saša se promenio pred mojim očima. Ispostavilo se da nema dovoljno vremena da bude sam sa mnom. Želeo je da razgovara sa mnom, ali nije znao kako da to formuliše. Zato smo odlučili da ćemo ili otići u kafić ili odvojiti vreme kod kuće gde nas niko neće uznemiravati ili prisluškivati. Ne bih rekla da se sve promenilo preko noći, ali naš odnos je počeo da se poboljšava."
"Ti si naša jedina nada"
Tjoma se sprijateljio sa dečacima i preuzeo ulogu starijeg brata. Ponašao se kao Lenja: pozivao je dečake na koncerte, išao u šetnje, pomagao im sa domaćim zadacima i vozio ih na časove. Ali i Tjoma je odrastao i odselio se, a Marina i Dmitrij su razmišljali da usvoje još dece.
Jednog dana, telefon je zazvonio: "Ti si nam jedina nada! Imamo dete ovde, desetogodišnje. Porodica ga je napustila".
Dečak se zvao Serjoža. Ispostavilo se da ima starijeg brata i sestru, ali su ih službe za zaštitu dece razdvojile. Nije im bilo dozvoljeno da se odmah sretnu. Prvo je formiran odbor za uklanjanje staratelja, a zatim je Serjoža poslat u dečji kamp u blizini Smolenska.
U to vreme, Dmitrij je upravo bio otpušten iz bolnice posle operacije. Odlučili su da ne odlažu: otišli su da se nađu sa Serjožom, čak i pre nego što su dobili njegova dokumenta.
Sa Serjožom nije bilo "medenog meseca". Odmah je počeo da pravi svoja pravila: "Neću ovo da jedem", "Neću da nosim ovu odeću", "Spavaću u šortsu". Marina misli da bi bilo lakše da je Serjoža doveden zajedno sa svojim bratom, ali sistem je takav da je to nemoguće.
Dvadeset pet godina rasta
"Mislim da bih bila siromašnija bez svoje dece", razmišlja Marina za stolom u svojoj maloj, udobnoj kuhinji. "Ne finansijski; nikada se tako neću obogatiti. Bila bih siromašnija u smislu ličnog rasta. Ne dajem svojoj deci toliko koliko oni meni daju. A oni daju čak i više nego što možete zamisliti. I verujem da se sve isplati."
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
