U AMERICI DECA SU SAMOSTALNIJA, U SRBIJI MI JE OSTALO SRCE: Mama petoro nam priča zašto su se vratili na selo

Mama Alekse, Nade, Milice, Jevrema i Vide, Teodora Uzelac porođajni je asistent, koji deli edukativne sadržaje i porodične avanture na društvenim mrežama pod nazivom Mom from East Side.

Dok roditelji iz naših krajeva uglavnom kritikuju svoju decu, a pohvale izostaju.

Kada dete padne u parku u Americi, niko ne obraća pažnju, dete ne plače, ustane i nastavi dalje da se igra, jer dete mora, kao i u parku tako sutra i u životu da nauči kako da padne, a i kako samo da ustane.

U Srbiji mi se dešava da ja ne reagujem na pad svog deteta, ali zato dve babe i tri mame su već skočile da podignu moje dete. Često dobijam komentare kako mi volimo našu decu, i kako se brinemo, dok Amerikaci su hladni i ne vole svoju decu. Smatram da to nije tačno, potpuno je prirodno da svako svoje dete voli najviše na svetu, samo je razlika u mentalitetu očigledna.”

Kada ste odlučili da se vratite u Srbiju - šta su vam bili osnovni motivi vezani za decu, porodicu? Šta su prednosti života porodice u Srbiji a šta izazovi? Na šta ste se najteže, a na šta najlakše ovde navikli?

“Pokušavam da se setim da li je postojao i jedan dan života u Americi a da ja nisam želela da se vratim u Srbiju. Amerika mi je pružila dosta toga, veliko životno iskustvo, velika znanja, velika prijateljstva, ljubav zahvaljujući kojoj imam sve ali nikako nisam mogla da se odvojim od tog osećaja nepripadanja. Ja sam za Ameriku otišla sa 17 godina, i moje sećanje na Srbiju je samo lepo. Pogotovo kada pređeš okean još i više romantizuješ svoju državu.

Znala sam da je drugoj generaciji u inostranstvu najteže, nisam želela da to budu moja deca. Roditelji uglavnom očekuju od dece da imaju iste poglede i ista osećanja prema domovini kao i oni, a deca se mnogo brže prilagode novoj sredini, i ne žele da se izdvajaju od svojih vršnjaka i drugara.

Nisam želela da ih oblačim u narodnu nošnju na silu, da se ljutim na njih što ne žele da pričaju srpski sa babom i dedom koji ne znaju engleski, a sa druge stranem smatram da ja kao majka ne bih mogla da ih držim blizu Srbije, jer se vremenom, kako godine prolaze ta veza sve više gubi.

Sa moje tačke gledišta prednosti života u Srbiji je ta što kuća nije samo kuća, nego je to dom. Izazov je biti i ostati srećan kada su svi oko vas nesrećni.”

Koliki šok vam je bio da se vratite na selo? Kako su deca, vaša porodica reagovali?

“Moje prirodno stanište je selo. Mene oduševljava priroda, planina, divljina, cveće, tišina. U centru Čikaga nikada nisam razumela te zgrade od 100 spratova i nikada nisam videla lepotu u tome.

 Kada su moje drugarice sa oduševljenjem zahtevale od mene da ih slikam pored ove ulice, da sve vidi taj ugao, da se vidi određena pozadina, ja sam uvek pravila grimase i pitala ih: “šta je vama tu lepo?”

Dobila sam odgovor, “Ćuti Teodora, ti se oduševljavaš kad vidiš njivu”. I to je to, moja duša, celo moje biće pripada selu. Kada sam ja srećna i zadovoljna, i moja deca će pored mene biti zadovoljna. Prenosim im ljubav prema svemu što raste, zajedno sadimo semena i čekamo da nam niknu nove biljke, sadimo cveće...

Evo baš juče sam imala razgovor sa jednom mamom koja mi se požalila kako njen sin neće da uči i ima loše ocene. Tom razgovoru je prisustvovao i moj najstariji sin. Kaže mama na kraju kako joj dete ima loše ocene i neće biti primljen ni u jednu srednju školu, ostaće mu samo cvećarska. Na sve to moj sin kaže, “Mama ja volim cveće, mogu ja da idem u tu cvećarsku školu?”

Dolazim do zaključka da nema pravila da je nešto dobro ili loše samo zato što je neko tamo rekao tako. Deca su tu da izaberu svoju sreću, pa čak to bila i cvećarska škola.

Moram da priznam da suprug nije oduševljen životom na selu, i koristi svaku priliku da pobegne u grad. Njegov način života i poslovne obaveze su više vezane za grad. On razume moju potrebu za selom, i sada mu je već više nego jasno da sam ja najsrećnija na selu, a sa druge strane ja ne vršim pritisak na njega i ne mogu da očekujem da prihvati i zavoli ono što on ne smatra da mu je blisko.

Njegova podrška glasi: “Može sve, i kokošinjac, i plastenik, i bašta, ali ne očekuj od mene da to radim.”

Kako izgleda jedan dan vaše sedmočlane porodice? Kako su podeljena zaduženja, obeveze? Kako se ide u nabavke, spremaju obroci, brine o deci, igra, s njima provodi kvalitetno vreme?

“U Americi smo praktikovali da svi zajedno idemo u nabavku, i da smo svi uključeni u taj vid obaveza. Decu na taj način učim koje su boje određeno voće, povrće, šta nam sve treba za ručak, i tu kupovinu smo obavljali na mesečnom nivou. Tada smo bili petočlana porodica, a danas kao sedmočlana porodica idemo češće u nabavku, jer nam treba više stvari, a i ne kupujemo proizvode na veliko kao što je to bio slučaj u Americi.

Ja i beba od pet meseci budimo se u šest sati (bile smo budne i u tri), presvlačim je i hranim. Starija deca idu u školu, mlađa u vrtić. Suprug ide na posao, a ja pravim organizaciju svog dana, i gledam šta je prioritet, ako je to pranje veša, onda svu svoju energiju usmerim na to.

Ne stižem sve, možda ću oprati i složiti pet korpi veša, ali će mi ostati ta šesta koja će doći na red tek za par dana, jer sutra će mi biti prioritet ručak, a veš će biti na čekanju.

Kada ja imam poslovne i školske obaveze, uvek je neko tu da pomogne oko dece i kućnih poslova babe, dede, stric, strina, kumovi, prijatelji... Nemam problem sa tim da tražim pomoć, niti da je prihvatim kada mi je neko nudi, jer mi je pomoć zaista potrebna, znam da ne mogu sve sama i sasvim sam ok sa tim.”

Po čemu se po vama, razlikuje gajiti jedno, dvoje i više dece? Koliko su vaši mališani samostalni?

“Samostalnost je prioritet. Ako jedno dete traži vodu, drugo je na wc šolji, treće radi domaći iz matematike, četvrto mora da ide na trening, a ja dojim peto. To peto koje još uvek ne hoda, i zavisi samo od mene, ono nije stiglo da nauči da bude samostalno, zato starije sestre i braća moraju sve ovo navedeno da odrade sami.

Da sami sipaju sebi vodu, da znaju da se izbrišu posle upotrebe wc-a (da, ne može uvek da bude to brisanje uspešno, ali im dajem šansu da nauče), da znaju koji je najmanji parni broj pete desetice, i da idu sami na trening.

Volim da kažem da nema razlike kada imaš jedno ili petoro dece, ti si roditelj, život se menja, način razmišljanja, briga je prisutna, samo su neke fizičke stvari drugačije.

Kao višečlanoj porodici nam treba više vremena da se spremimo da izađemo iz kuće, potreban nam je veći auto ako idemo negde svi zajedno, potreban nam je veći bojler sa toplom vodom ako se kupamo svi svako veče…”

Kako vaspitavate vašu decu? Koliko su disciplina, granice važni kao i poštovanje sloboda deteta? Da li ste stroga ili nežna mama?

“Ne volim da dajem neke savete za roditeljstvo, jer ne znam mnogo o tome zato što ja svoju decu odgajam po osećaju, i zavisi od okolnostima u kojima se nalazimo. Kao što sam rekla da je to kupovina namirnica, i da u tim okolnostima učimo o ponašanju u marketu, zašto jabuka može da bude i zelene i crvene boje, i koliko je važno da poštujemo red na kasi. Smatram da nisam autoritet, nemam jasna pravila i zahteve, više se trudim da ih grlim, volim i da im pružim ljubav, ali sam istrajna.

Kada kažem NE, ostajem pri tome. Da li mogu da kupe najgluplju i najružniju igračku koju su videli? Moj odgovor je ne, i tada ne padam na njihove suze, na histerije, na molbe. I ako smo okruženi ljudima, ili smo u gradu na šetalištu, ili u nekoj radnji, dozvoljeno im je da plaču i da se deru, ali ja ne menjam svoj stav i ne nerviram se mnogo što nas svi gledaju. Važno mi je da nauče da na suze neće ništa dobiti, i da ne mogu da dobiju baš sve što požele.

Pošto deca žive u prirodi, koliko su saživeli sa njom? Čega najviše vole da se igraju? Šta su im omiljene aktivnosti, životinje?

“U prirodi su deca slobodna. Dozvoljeno im je da trče bosi, da budu prljavi, umazani od raznog voća koje beru i jedu, najviše su to kupine i maline. Od životinja su tu kuce i mace. Imali smo i zečeve jedno vreme, i najviše su se igrali sa njima. Imamo kokoške, i sakupljanje jaja je prava avantura. Kozi menjamo ime na nedeljnom nivou, a trenutno se zove Ljubičica.”

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO