ŽENE U JAPANU SAME PODIŽU DECU: Nikada se ne žale, a muževi su posvećeni poslu, ne pomažu

Fotograf Joko Inoue odrasla je u predgrađu Japana i preselila se u Njujork kada je imala 21 godinu. „Uvek sam se osećala kao da sam rođena u pogrešnoj zemlji“, kaže ona. „U Japanu postoji veliki pritisak da se uklopim. Ali uvek sam želela da budem drugačija. U Njujorku sam se osećala kao kod kuće. Morate biti drugačiji. Svi pokušavaju da se istaknu.”

O trudnoći

“U drugoj trudnoći išla sam kod japanskog lekara. U Njujorku, kada sam bila trudna sa Motokijem, doktor me je upozorio: 'Ne možete jesti suši, kafu, alkohol ili sirovi sir.' Dala mi je posebne vitamine. Moj japanski doktor ne govori ništa o tome! Uopšte nema ograničenja u ishrani. Uzela sam letak u ordinaciji gde je pisalo da mogu da popijem nekoliko šoljica kafe dnevno i čašu alkohola.”

O sklapanju prijateljstava

“Većina majki koje sam ovde upoznala su domaćice sa punim radnim vremenom. U Njujorku je većina majki koje sam poznavala radilo. Još uvek radim puno radno vreme kao fotograf, tako da mi je ponekad teško uspostaviti vezu sa mamama...teško je steći prijatelja. Trebalo mi je nekoliko godina da naučim da japanske mame komuniciraju drugačije od mama iz Bruklina. U Bruklinu biste sreli mamu na igralištu i ispričali joj sve što se dešava u vašoj kući - probleme sa mužem ili decom. Mogli biste biti veoma otvoreni. Osećala sam se kao: „Nisam sama — svi prolaze kroz slične stvari.“ Ovde, ako sam otvorena, dobijam čudne poglede. Lako je osećati se kao da ste jedini koji ima problema. Ali zaista, svi prolaze kroz slične stvari - samo to ne dele na isti način. Ljudi povlače granicu između javnog i privatnog.”

Na zabavama

“Kada idemo na okupljanje sa drugim porodicama, muškarci i žene su potpuno odvojeni. Žene su obično u kuhinji i kuvaju hranu i posmatraju decu, a muškarci u drugoj prostoriji piju pivo. Ne razumem ovo… Hoću da sedim i pijem! U Bruklinu smo uvek bili mešani, majke i očevi. Čini se da se mame ovde ne druže sa drugim očevima.”

Noćni izlasci

“Izlasci ovde nisu nešto što se radi. Jednom sam rekla nekim prijateljima da sam unajmila dadilju da odem na večeru sa mojim mužem, i oni su bili šokirani. Restorani su veoma skupi, a muškarci imaju tendenciju da rade do kasno - čak i vikendom - tako da je vrlo retko moguće jesti vani... možda samo jednom godišnje. Na tvoj rođendan. Ponekad se osećam kao da kada se Japanka jednom uda, ona jednostavno postaje 'majka' - a ne supruga ili žena. Ona i njen muž vode odvojene živote. Ona jede rano, sa decom, a on kasno, često sa svojim poslovnim saradnicima. Parovi i dalje izgledaju srećni i prijateljski nastrojeni jedno prema drugom, ali to je muški svet unutar braka. Muškarci ne pomažu u kućnim poslovima.”

O vrtićima

“U Japanu postoje dve vrste vrtića: jedna za decu čije mame rade i jedna za decu čije mame ostaju kod kuće. Onaj za zaposlene mame radi šest dana u nedelji, od 7 do 18 časova, a vaše dete ne može da ide ako ne dokažete da imate posao ili iz nekog razloga ne možete da brinete o njemu. Poslala sam svog sina u školu 'radna mama' i bilo je divno. Podržava ga vlada, tako da košta samo oko 150 dolara mesečno (uključujući uravnoteženi ručak koji priprema kuvar u sopstvenoj školskoj kuhinji). Uglavnom se radi o tome da ste napolju, da istražujte bube, da gradite kule u pesku. Filozofija je 'učiti igrajući se'. Druga škola ide samo do ručka i više je akademska i strukturirana.”

Motoki je upravo završio svoje 'predškolsko' i započeo japansku verziju vrtića. Godina se menja u martu, a ti ideš iz jednog razreda u drugi, tako da nema letnjeg raspusta.

U šetnji do škole

“Sva deca u našem gradu zajedno idu u školu... od sedam godina. Stariji ljudi u komšiluku volontiraju kako bi bili sigurni da deca bezbedno prelaze puteve. Tako rado pomažu i 'razmenjuju pozdrave' sa decom. Kao roditelji, moramo da se pobrinemo da naša deca uvek izgovaraju pozdrave glasno - Dobro jutro! ' (Bez mrmljanja ili gledanja dole.) Ako ne, to se smatra tako nepristojnim! Roditelji takođe naizmenično posmatraju kako deca idu u školu kako bi se uverili da pozdravljaju i da budu bezbedni. Roditelj koji gleda pravi beleške u knjižici zajednice — stvari poput „Deca mlađih srednjih škola su opasno brzo vozili bicikle!“ ili „Stepenice su klimave i treba ih popraviti radi bezbednosti dece.” Zatim se o ovim problemima raspravlja na sledećem sastanku u školi.”

O hrani

“Deca ovde jedu uglavnom veoma zdravo... tone pirinča! Kutije za ručak su uglavnom kuglice od pirinča - ponekad umotane u morske alge - sa malo omleta od jaja, kobasice i brokolija. Teška stvar je što ne postoji etiketiranje kao u SAD. Dakle, kada kupujete jaja ili povrće, ne znate da li su organski ili ne. Moj muž misli da je to zato što je sva hrana dobrog kvaliteta, ali me frustrira što ne znam.”

O zajednici

“Zajednica je sve ovde. U gradu se održava mnogo događaja i svi idu. Jednom mesečno se svi okupljaju da očiste komšiluk i lokalni budistički hram. Kada šetate okolo, uvek morate da se 'pozdravite', što je formalni naklon i pozdrav. Tako je lepo, ali ponekad pomislim, ostavi me na miru! Nedeljom bih možda želela da ostanem kod kuće sa svojom porodicom, ali moramo da idemo na festival zajednice. Veoma je važno da prisustvujete ako želite da vaša deca budu prihvaćena.”

O skromnosti

“Većina robnih kuća ima odvojene „sobe za negu“ tako da majke mogu da doje. Druga strana je, nikada ne vidim mame da doje u javnosti. Ljudi su veoma skromni. Žene nose puno crnog i pokrivaju ruke i noge - čak i leti! One uvek pokrivaju oblik svog tela. U Bruklinu, ne bih dvaput razmišljala o ženi koja hoda ulicom u majici bez grudnjaka. Ovde bi cela zajednica ljudi bila šokirana da nosim majicu bez rukava!”

O tempu i novcu

“Bez obzira koliko zaradite u Njujorku, uvek se osećate siromašno. Škola, kirija, medicinski računi — sve je tako skupo. U Japanu sam pronašla nešto što nisam mogla da kupim novcem: osećaj sigurnosti, bez pritiska. Briga o deci i škola su jeftini, a zdravstvena zaštita je takođe jeftina. Moj muž i ja se ponekad šalimo da je kao da živimo u penzionerskoj zajednici. Možete samo uživati u svom vremenu. Trebalo mi je oko godinu dana da se naviknem da ne brinem stalno o nečemu. Stalno sam razmišljala: 'Da li sam nešto zaboravila?' Ponekad se osećam kao da ne koristim dovoljno svoj mozak pa sam počela da učim francuski!

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO