JA SAM TATA KOJI JE IMAO POSTPOROĐAJNU DEPRESIJU: Iskrena priča jednog oca o najtežim osećanjima

Dok sam sedeo ispod stola u svojoj kancelariji i hiperventilirao, čuo sam kako šef ulazi i ostavlja poštu. Nisam siguran da li je primetio da sam ispod stola dok sam pokušavao da zaustavim nalet emocija i suza.

Kao jedini član tima sa mlađom decom, uvek sam bio zabrinut da će moje kolege pomisliti da me deca sputavaju u potrazi za dobrim pričama.

Kada god sam pomislio da je moj posao pod kontrolom, stigao bi novi mejl koji bi otvorio novi problem koji bi trebalo rešiti i uvek sam krivio sebe što sam dopustio da se to desi. Izgledalo je kao da tonem svaki dan otkako sam postao otac. Ako nisam sa decom, tražio sam osećaj koji će mi potvrditi da je biti otac vredno toga. Ako ga ne bih pronašao, odlazio bih u krevet osećajući se kao da sam izneverio porodicu jer nisam angažovan otac.

Svakih nekoliko dana desio bi mi se novi napad panike nakon kog nisam mogao da se pomerim iz kreveta. Osećao sam se bezvredno i nisam bio siguran koliko još mogu ovako da živim.

Ovaj beznadežni osećaj sam objašnjavao svojoj prijateljici nakon što se moj prvi sin rodio. Uputila me je kod psihoterapeutkinje i rekla mi je: "Znaš, ljudi uvek pričaju o tome kako su žene depresivne nakon rođenja deteta, ali i muškarci prolaze kroz isto."

Iskreno sam pomislio da se šali. Nisam to mogao ni da spomenem supruzi iz straha da će to umanjiti sve fizičke i emocionalne promene kroz koje je prolazila pre i nakon što su naša deca došla na svet.

Čitao sam da su slavne ličnosti, poput Bruk Šilds i Krisi Tejgen prolazile kroz postporođajnu depresiju i otvoreno su govorile o svom iskustvu kako bi podigle svet o simptomima. Ipak, prema klinici u Klivlendu, očevi takođe mogu patiti od promena raspoloženja izazvanih hormonskim disbalansom pred ili nakon rođenja deteta. To stanje se naziva očinska postporođajna depresija.

Simptomi koji su karakteristični za to stanje su se poklapali sa onim što ja prolazim: ljutnja i beznadežnost, konstantan osećaj udaljenosti od porodice, zabrinutost oko karijere i osećaj krivice što nisam uključen kod kuće.

Moja supruga ne samo da je bila zabrinuta za mene već je mogla videti da to kako se osećam ne samo da utiče na naš odnos, već i na moj odnos sa našim dečacima.

Prema Nacionalnom savezu o mentalnom zdravlju, muškarci ređe traže pomoć za lečenje depresije zbog stigme. I ja sam bio jedan od njih, ali isto tako sam bio i otac kakav ne želim da budem. Nerado sam poslušao savet prijateljice i dogovorio susret sa psihoterapeutom.

Sada, kada se prisetim tih terapija uviđam da sam podigao zid oko sebe. Čitao sam te horor priče o ljudima koji su bili pogrešno dijagnostifikovani i stavljeni na terapije lekovima koji su ostavljali uvrnute nus pojave. Nisam hteo da se to i meni dogodi, tako da sam se otvorio doktoru samo malo i onda sam se povukao. Ova tehnika mi je pomagala toliko dobro da sam nakon šest seansi dobio otpust od psihoterapeuta.

Ali ja sam i dalje žalio za životom koji sam imao pre nego što sam dobio decu, vreme pre bejbisitera, kada smo moja supruga i ja mogli da odemo gde god poželimo. I vreme u kojem sam bio aktivan i u formi. Sada sam se ugojio, osećam se iscrpljeno, ogorčeno i pesimistično.

Kada je moje drugo dete rođeno prošle godine, imao sam napad panike ispod radnog stola. Nekoliko meseci kasnije me nazvao šef i rekao mi da sam izgubio svoj posao iz snova zbog situacije sa pandemijom. Kada sam prekinuo poziv, osećao sam se jadno i ogorčeno. Ali osećao sam i olakšanje zbog slobodnog vremena koje mi preostaje da preispitam i posložim svoje prioritete.

Anksioznost nije nigde pobegla. I dalje sam bio ljut i ogorčen. Uhvatio bih sebe kako ležim u krevetu paralizovan od emocija.

Konačno, odlučan u tome da iz karantina izađem kao bolja osoba, potražio sam pomoć od savetnika i psihijatra. Nisam se suzdržavao. Napokon sam shvatio da sve što je moja prijateljica pričala o očinskoj postporođajnoj depresiji je istinito, ali i da se može lečiti.

Tokom terapije naučio sam kako da se otvorim svojoj supruzi kada su u pitanju moja osećanja, što je njoj predstavljalo olakšanje. Držeći svoju anskioznost za sebe sam zapravo njoj stvarao dodatni stres. Sada smo više u mogućnosti da radimo kao tim na odgajanju naših dečaka. Bio sam iskren sa mojim psihijatrom oko toga kako se osećam po pitanju terapije lekovima, pa me je stavio na nisku dozu, što je zaustavilo napade panike bez nuspojava.

Kao što će svaki roditelj reći, frustracija koju deca povremeno izazovu nikada neće nestati. Ali moja deca me više ne doživljavaju kao nekoga ko je uvek ljut ili nepristupačan. I volim da provodim vreme sa njima, bilo da im pokazujem kako da zamahnu bejzbol palicom ili da zajedno gledamo film. Osećam se kako polako postajem otac kakav želim da budem.

Yumama/Lolamagazin