Veliki procenat male dece danas igra video igrice na maminim i tatinim mobilnim telefonima, tabletima, lap-topovima. Roditeljima treba malo mira posle posla. Treba im vreme za njih same. A umesto mira, dočekaju ih dečurlija, njihova draga čedovišta. Programirani da služe na poslu, nastavljaju da služe i kod kuće, postavljaju večeru, robotizovano ispituju kako je bilo u vrtiću ili školi, i pošto ih deca uglavnom iskuliraju za odgovor, gledaju kako da se osame uz manje zahtevne obaveze - sređivanje kuće, kuvanje ručka za sutra, ili, ako imaju sreće - da rade ono što žele, a ne što bi trebalo. Kako bi dobili to vreme za njih same, decu treba nekako da angažuju, a video igrice su se pokazale kao delotvorne.


Pročitajte i... Video igre - opasnost koja vreba


"Što da ne?", razmišljaju... Deca tako razvijaju finu motoriku, koordinaciju oko-prst, upornost, borbenost, motiv za postignućem. Verovatno ima tu još nekih pozitivnih osobina ove aktivnosti koje roditelji pronalaze, a najbolja je upravo ta da su dobili "svojih pet minuta".


Ono što roditelji smatraju lošim u vezi sa ovim jeste trenutak kada deca treba da prekinu zabavu. Počinje se s pregovaranjem, pa preko ucenjivanja, sve do vrištanja i korišćenja prava jačeg.
Ono što roditelji najčešće neće povezati sa igricama su sledeće nuspojave:


a) ako su deca duže vreme bila izložena zračenju displeja, javlja se problem sa snom;


b) dolazi do poremećaja u ponašanju dece; ona postaju hiperaktivna, jer postoji ogromna razlika u angažovanosti njihovog stvarnog i virtuelnog kretanja - ona se poistovećuju sa likovima iz igrice koji se brzo kreću savlađujući zadatke i prelaze velike virtuelne daljine, dok deca sede i aktivina su samo u šakama, zbog čega, kada prestane aktivnost vezana za pokretne slike, celo telo deteta nastavlja da se trza, nema mira;


Pročitajte i... Hiperaktivno, ili samo nemirno dete?


c) uz ovo dolazi i problem poremećaja pažnje, opet zbog nejednake brzine stvarnog i virtuelnog sveta video igrice; dečji mozak je upijač i stvaralac, ali zbog treniranja mozga na brzini video igrice, dete užasno “smara” brzina upijanja i stvaranja u stvarnom svetu (kad bi dete znalo koliko je tek sporo i koliko “smara” pravljenje te igrice, koliko je kocentracije potrebno da se unesu svi kodovi koji će njegovog omiljenog junaka staviti u pokret);


d) tu je i problem položaja tela u kom dete igra igricu, i pasivnost tela, što će rezultovati nepravilnim razvojem;


e) ne smemo zaboraviti ni moralne poruke koje prenose te igrice i kroz koje, pošto su igrice zabavne, deca stiču moralno vaspitanje; umesto odgoja u duhu društvene odgovornosti, deca bilduju ego, postaju asocijalna, boreći se da pobede i poraze drugoga;


f) vredi pomenuti i slobodnu igru dece; nekada su je krasili životni motivi, neke bajke, priče, igre u kojima su deca vežbala životne uloge i razvijala maštu; danas deca sve ređe uopšte ulaze u igru tog tipa, a i kada je pokrenu, ona će najčešće oponašati virtuelne likove lišene stvarnih osobina.


Svašta sam napričao, a hteo sam samo da napravim uvod za jednu novost u životu moje porodice, koja nema nikakve veze sa ovim. Ali pre nego što podelim s vama tu novost, dozvolite još jednu digresiju.
Pošto radim s decom i znam da većina njih igra pomenute igrice, na svojim radionicama kada dajem slojevite vežbe, krećući se od jednostavnih ka sve složenijim varijacijama iste aktivnosti, koristim termin „nivo“, koji je svojstven video igricama. Uvideo sam da ih na taj način dobro motivišem da se trude, a i uspevam da u njihovoj svesti povežem te vežbe u celinu.


Jednom prilikom smo imali internu tribinu za roditelje na temu igrica, jer su se u dečjem kolektivu u kom sam radio jasno isticale gore navedene osobine dece koja su bila „navučena“ na igrice. Bili su prisutni i oni roditelji čija deca ne igraju igrice, a želeli su da izbliza čuju šta to mi stručnjaci imamo da kažemo na zadatu temu. Tom prilikom mi se jedna mama požalila da njeno dete uopšte ne igra igrice, ali da stalno pominje neke nivoe i objašnjava im kod kuće kako se ti nivoi prelaze, a pri tom kaže da je to sve naučilo od mene. Šta imam da kažem u svoju odbranu? Dao sam objašnjenje koje sam malo pre dao i vama, ali sam se zapitao da li sam zbog toga u isto vreme i kritičar i agitator video igrica. Mislim da ipak deca neće igrati video igrice zato što su na mojim radionicama prelazili nivoe.


A sad, kad sam obrazložio zašto sam u naslovu teksta pomenuo nivo, mislim da je vreme i da vam kažem šta ima novo. Naša Makilica je krenula u vrtić  Ljubav tatina! Gospođica se od prvog trenutka tamo odomaćila. Evo, ide već nedelju dana i sva je glavna. Neće kući. Presrećan sam zbog toga. A, s druge strane, dobio sam praznu gajbu pre podne, pa mogu na miru da šljakam.

Kada je pravo vreme za polazak u vrtić?

Pozdrav do iduće srede!

*Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama.