Čini se da je nežno roditeljstvo roditeljski stil koji se u modernim vremenima smatra najboljim. Roditelji se fokusiraju na dečija osećanja i rešavanje osnovnih emocionalnih uzroka njihovog ponašanja, nežno roditeljstvo je protivotrov autoritarnom stilu roditeljstva u kojem su mnogi od nas odgajani.
Umesto da ispravlja ponašanje kaznama i grdnjom, nežno roditeljstvo podrazumeva priznanje i svest emocionalnih sukoba koji su motivisali loše ponašanje. Izbegavaju se kazne i grdnja, a razgovara se o emocijama. Na prvi pogled, ovo je cilj vredan divljenja i mnogi od nežnih roditeljskih saveta i trikova mogu da pomognu da roditelji budu smireniji (a možda čak i bolje) mame.
Na prvi pogled, nežno roditeljstvo deluje kao zlatna zvezda u roditeljstvu. Uostalom, ko ne želi da bude nežan roditelj? Ko ne želi da poštuje osećanja svog deteta?
Ali pokret nežnog roditeljstva ima mračnu stranu o kojoj se često ne raspravlja: uprkos njegovom naglasku na empatiji prema detetu i nežnim interakcijama, nežno roditeljstvo nije tako nežno prema majkama, piše Mother.ly.
Nežno roditeljstvo zanemaruje majku i postavlja nerealna očekivanja
Roditeljske grupe posvećene nežnom roditeljstvu postale su zajednice za osuđivanje mama. Postoje strahovita i hiperbolična upozorenja o načinima na koje uništavamo živote naše dece ili ih dovodimo do neuspeha. I malo je mesta za nijanse i gracioznost. Usredsređujući se na dete, nežno roditeljstvo često zanemaruje majku.
Ključno načelo nežnog roditeljstva je da sledite detetovo vođstvo, bilo da se priprema za školu ujutru ili da ide na nošu. Umesto da kaže detetu da obuče cipele kako ne bismo zakasnili u školu i na posao. ("požuri" nije preporučljivo u nežnom roditeljstvu), roditelj treba da modelira kako se oblači i pita dete zašto ne želi da obuju cipele. Umesto da mu da slatkiš ili neku igračku kao nagradu za obuku u noši, roditeljima se savetuje da svom detetu daju izbor između donjeg veša i pelena.
Dovedeno do krajnosti, nežno roditeljstvo ignoriše realnost modernog majčinstva. Uzmite, na primer, učenje deteta da ide na nošu. Ponekad dete treba naučiti da koristi toalet kako bi moglo da ide u predškolsku ustanovu. Kao zaposlene majke, nemamo vremena da modeliramo obuku u toaletu i strpljivo čekamo dok naše dete bira između pelena i donjeg veša. Ponekad moramo da koristimo trikove (tj. da detetu damo neku malu nagradu) da bismo obavili posao. I ne treba nam dodatni pritisak da se osećamo kao neuspeh da bismo to uradili.
Deca nisu male odrasle osobe
Deca nisu mali odrasli. Ponekad rade stvari iracionalno i nelogično. Ponekad odbijaju da obuju cipele jednostavno zato što to ne žele, a ne zbog nekog osnovnog stresa ili emocionalnog preokreta. Ponekad njihovo loše ponašanje, ili čak samo njihovo dosadno ponašanje ne zahtevaju dublje emocionalno istraživanje.
"U roditeljskim odborima i grupnim tekstovima može se otkriti određeni nemir", piše Džesika Vinter u Njujorkeru. "Pojavljuje se umor: o poštovanju svakog dečjeg raspoloženja, strogom održavanju emocionalnog afekta, shvatanju da pokušaj pridržavanja rasporeda može biti 'autoritaran'. Ponekad, kažu ljudi, bes nije dostojan da bude postavljen na pijedestal. Ponekad, glasovi roditelji se podižu preko nežnog praga, samo treba da obuješ svoje cipele."
Prema filozofiji nežnog roditeljstva, roditelji su odgovorni za procenu i reagovanje na sve emocije svog deteta. Pretpostavlja se da je loše ponašanje rezultat detetovog stresa ili anksioznosti - nečega što smo mi morali da izazovemo ili pogoršamo.
"Prema šemi nežnog roditeljstva, svaki čin deteta mora se posmatrati kroz sočivo anksioznosti i otkrivanja pretnji - što povećava dvojnu ulogu roditelja dečjeg psihologa i emocionalnog obezbeđenja", piše Vinter.
Ono što mnoge mame počinju da zameraju nežnom roditeljstvu jeste to da se na kraju sve svodi da su majke odgovorne za svako osećanje i postupak svog deteta, da su majke krive za sve i da majke uvek treba da guraju u stranu svoje potrebe i samo da brinu o svom detetu.
Ekstremizam u roditeljskom stilu napreduje na našim strahovima da smo zabrljali
Zagovornici nežnog roditeljstva ne prebacuju samo odgovornost i krivicu na majke, već takođe imaju tendenciju da katastrofiziraju naše roditeljske pogrešne korake. Fokusirajući se na način na koji detetovo ponašanje utiče na nas, a ne na ono što se dešava u njima samima, mi "pozivamo dete na sazavisnost".
Ukoliko mame izađu iz okvira nežnog roditeljstva, odmah postaju etiketirane - "to je neuspeh i ti si loša mama."
Šta god da uradimo, čini se da grešimo. Ako svom detetu damo do znanja da je povredilo naša osećanja kada je viknulo "mrzim te" u prodavnici? Ako svom detetu kažem "dobar posao" za dobijanje petica, da li ga odgajam da zavisi od spoljašnje motivacije? Gde su granice nežnog roditeljstva?
Kod nežnog roditeljskog naglaska na empatiji prema detetu nedostaje empatija prema drugima. Naravno, kao odrasli, roditelji treba da vrše emocionalnu kontrolu Ne verujem da treba da krivimo svoju decu za naše probleme i osećanja, niti verujem da bi trebalo da se vratimo na autoritarni roditeljski pristup "jer sam tako rekao" sa kojim su mnogi od nas odgajani. Ali to ne znači da treba da se pretvaramo da smo emocionalni roboti bez sopstvenih osećanja ili potreba, niti da zanemarimo činjenicu da postupci naše dece utiču na druge ljude. Na primer, kada je moj petogodišnjak udario svog brata, osim što sam priznao njegovo osećanje besa, takođe sam želela da shvati da su njegovi postupci izazvali bol. Kada moj tinejdžer nazove svog brata podlim imenom, mogla bih da kažem: "Razumem da si frustriran, ali povredio si brata kada si to rekao." Kada moj tinejdžer upadne u nevolje zbog razgovora na času, mogao bih da priznam njegov nemir, a istovremeno priznajem način na koji su njegovi postupci otežali učenje drugima i rezultirali neprijatnim telefonskim razgovorom sa njegovom učiteljicom. Želim da znaju da njihovi postupci utiču na druge ljude. Zar to nije stvar empatije?
Nežno roditeljstvo se fokusira na emocionalnu svest i razumevanje, odnosno razumevanje i priznavanje emocija deteta. Emocionalna svest nije samo razumevanje sopstvenih osećanja i motivacije, već i svest o načinu na koji naše akcije mogu uticati na druge. Kako možemo očekivati da deca ovo nauče ako im ne pomognemo u tome?
Ovo ne znači da nema valjanosti pristupa nežnom roditeljstvu ili drugih stilova roditeljstva, što se toga tiče. ali, u našoj potrazi da budemo bolje i informisanije majke, prestale smo da priznajemo da smo ljudi. Prestali smo da sečemo jedni druge i malo opuštamo.
Možda je vreme da napravimo korak unazad, prestanemo da pokušavamo da pronađemo taj savršeni stil roditeljstva i umesto toga slušamo svoju intuiciju. U našoj potrazi za znanjem, postavili smo "stručnjake" na pijedestal i prestali da slušamo taj glasić u potiljku. Nije ni čudo što smo svi tako izgoreli.
Ne postoji pravilo svetle linije, niti jedan "najbolji" način za roditeljstvo. I šta god da radimo, savršenstvo je nemoguće. Koja god filozofija roditeljstva ima najviše smisla za mene i moju porodicu , koliko god se trudio, ponekad ću zabrljati. Grešiću. I to je u redu.
Dakle, umesto da pokušavam da poštujem nežna roditeljska pravila, nastaviću da se trudim da budem nežni roditelj. A to uključuje i nežnost prema sebi.
BONUS VIDEO:
Autor: Kristin Organ za mother.ly
(Yumama/T.A.S.)