- Nastavnici kažu da im je 'crvena lampica' kada roditelji tvrde da 'ne veruju' u određena pravila, a dete zbog toga nema rutinu ili podršku koja mu treba.
- Posebno primećuju decu koja ne umeju da se smire bez telefona, tableta ili televizora, kao i roditelje koji odmah rešavaju svaki njihov problem.
- Upozoravaju i na umanjivanje lošeg ponašanja deteta, jer škola očekuje da deca postepeno uče odgovornost, samostalnost i regulaciju emocija.
Nastavnici provode veliki deo dana sa našom decom, pa ih vremenom upoznaju veoma dobro. Upravo zato često primete stvari koje roditelji možda ne vide – od toga kako dete reaguje kada je uznemireno, do načina na koji rešava probleme i traži pomoć.
U razgovoru za BuzzFeed, nekoliko nastavnika otkrilo je koja ponašanja kod dece i roditelja im posebno privuku pažnju i šta im mogu nagovestiti.
"Mi ne verujemo u..."
Jedan nastavnik kaže da mu se uključi "crvena lampica" kada roditelj razgovor često započinje rečenicom: "Mi ne verujemo u..."
Naravno, sasvim je u redu da roditelji imaju svoja pravila i stavove o vaspitanju. Problem nastaje kada se određena filozofija primenjuje bez obzira na ono što je detetu zaista potrebno.
"Ne verujemo u vreme za spavanje" možda zvuči kao roditeljski izbor, ali ako je dete svakodnevno neispavano, njegove potrebe bi trebalo da budu važnije od principa.
Isto važi i za ishranu, pravila ponašanja ili bilo koju drugu oblast. Dobra roditeljska pravila treba prilagođavati detetu, a ne obrnuto.
Dete ne zna kako da se smiri kada je uznemireno
Jedna nastavnica kao važan znak izdvaja decu koja ne znaju šta da urade kada su tužna, ljuta ili uznemirena.
U školi se, na primer, nekad nudi mogućnost da dete ode u mirnu prostoriju ili razgovara sa pedagogom, psihologom ili nastavnikom. Međutim, neka deca ne znaju kako da se sama umire.
Kada ih pitaju šta rade kod kuće kada su ljuta ili tužna, neka odgovaraju da odmah dobiju telefon, tablet ili televizor kako bi se umirili.
Naravno, nema ničeg lošeg u tome da dete ponekad pogleda crtać kako bi se opustilo. Međutim, ako su ekrani gotovo jedini način na koji dete ume da se izbori sa neprijatnim emocijama, možda je vreme da mu pomognemo da razvije i druge strategije.
Razgovor, zagrljaj, duboko disanje, miran kutak ili jednostavno vreme da se emocije "slegnu" mogu biti dobar početak.
Kada roditelji opravdavaju loše ponašanje svog deteta
Još jedan nastavnik primećuje problem kada roditelji umanjuju ili opravdavaju neprimereno ponašanje svog deteta, a istovremeno burno reaguju kada drugo dete uradi istu stvar njihovom detetu.
Deca će, naravno, grešiti. To je deo odrastanja.
Ali upravo kroz naše reakcije uče da prepoznaju svoje greške, preuzmu odgovornost i razumeju kako njihovo ponašanje utiče na druge.
Umesto: "Ma, nije on ništa uradio", korisnije može biti: "Hajde da vidimo šta se dogodilo i kako možemo sledeći put drugačije."
Kada roditelji rešavaju svaki problem umesto deteta
Jedna srednjoškolska nastavnica posebno izdvaja situacije u kojima učenik nikada sam ne pokušava da reši problem, već roditelj odmah preuzima stvar u svoje ruke.
Na primer, dete dobije ocenu kojom nije zadovoljno, ali umesto da samo razgovara sa nastavnikom, roditelj odmah šalje mejl, zove školu ili zahteva objašnjenje.
Razumljivo je da roditelj želi da zaštiti dete, ali samostalno rešavanje neslaganja važna je životna veština.
Deca postepeno treba da nauče kako da postave pitanje, izraze svoje mišljenje, saslušaju drugu stranu i izbore se za sebe na pristojan način.
Naravno, postoje situacije kada roditelj treba da se umeša – posebno kada je dete ugroženo ili se suočava sa ozbiljnim problemom. Ali nije potrebno rešavati baš svaki nesporazum umesto njega.
Kada ekran postane "dadilja"
Još jedan nastavnik kaže da se veoma brzo primeti kada dete veliki deo vremena provodi uz telefon, tablet ili video-igrice.
Problem nije samo u broju sati pred ekranom. Važno je i kako dete reaguje kada treba da ga odloži.
Ako nastanu burne reakcije svaki put kada se ekran isključi ili ako je uređaj prvo što dete traži čim dođe iz škole, možda je potrebno preispitati navike.
Ekrani mogu biti deo detinjstva, ali ne bi trebalo da budu jedini izvor zabave, utehe i način da dete prebrodi dosadu ili neprijatne emocije.
Nastavnici ne traže savršene roditelje
Važno je imati na umu da nijedan od ovih znakova sam po sebi ne znači da je neko "loš roditelj".
Svi ponekad popustimo, damo detetu telefon da bismo dobili nekoliko minuta mira ili pokušamo da rešimo problem umesto njega. Roditeljstvo nije savršena formula.
Ono što je važno jeste da deci, osim ljubavi i zaštite, postepeno dajemo prostor da postanu samostalna, da uče iz svojih grešaka, regulišu emocije i rešavaju probleme.
A možda je upravo to jedna od najvažnijih stvari koju možemo naučiti od nastavnika: oni našu decu gledaju iz drugačije perspektive i ponekad mogu da primete ono što nama, kao roditeljima, promakne.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
