Postoji jedna zamerka o kojoj roditelji retko govore naglas. Ne javlja se onda kada dete podigne glas, već mnogo kasnije, kada odrasli sin prestane da zove bez razloga, ćerka počne da govori razdražljivo, a jednostavan zahtev za pomoć odjednom deluje kao teret.
Tada se u roditelju javlja gorak osećaj: „Toliko sam im učinila. Zašto me sada tretiraju kao da sam stranac?“ Deluje nepravedno. Jedna majka je odgajila decu koja je zovu samo da čuju kako je, dok druga u starosti nedeljama čeka njihov poziv. Obe su volele, obe su se trudile i obe su sebe smatrale dobrim roditeljima. Ipak, rezultati mogu biti potpuno različiti.
„Celog života sam se trudila za njih...“
Postoje majke koje su se potpuno posvetile deci. Odrekle su se odmora, svoje želje stavljale po strani i trpele mnogo toga samo da bi njihova deca imala sve što im je potrebno.
I postepeno se, u tom stalnom odricanju, dogodilo nešto gotovo neprimetno: majka je prestala da bude osoba sa sopstvenim potrebama i pretvorila se u funkciju – da hrani, pomaže, čuva unuke, sluša, spasava i oprašta. A onda su deca odrasla i više nisu primećivala koliko je svega bilo iza toga. Najtužnije je što takva žrtva ne stvara automatski zahvalnost. Ponekad se čovek toliko navikne na tuđu brigu da počne da je podrazumeva.
U galeriji ispod pročitajte 6 muških imena koja znače ratnik!
„Bila sam dobra ćerka, to je sigurno“
Ovo je posebno teško prihvatiti ljudima koji su se brinuli o svojim roditeljima do samog kraja. „Posećivala sam majku svake nedelje, kupovala joj namirnice i sedela sa njom u bolnici. Zašto moja deca ne rade isto za mene?“
Ali postoji jedna važna stvar o kojoj je bolno razmišljati: deca nisu obavezna da ponove naš scenario. Svaka generacija ima drugačije predstave o bliskosti, obavezi i ličnim granicama. Ako roditelj ljubav povezuje sa stalnom žrtvom, dete možda neće smatrati da je to jedini pravi način da pokaže ljubav. Još važnije, deca godinama posmatraju ne samo ono što im roditelji govore, već i način na koji se roditelji sami ponašaju prema sebi.
Greška možda nije bila u strogosti
Možda problem nije bio u tome što su roditelji bili prestrogi ili previše blagi. Ponekad roditelji godinama nesvesno šalju poruku: „Moja osećanja mogu da budu po strani. Možeš grubo da mi govoriš. Ja ću ti ipak oprostiti. Meni ništa ne treba.“
Ne zato što to zaista žele, već zato što su navikli da trpe. Psiholog Karl Rodžers pisao je o značaju samoprihvatanja, a ta ideja može biti važna i u porodičnim odnosima: teško je drugu osobu naučiti da poštuje naše granice ako ih sami stalno pomeramo.
Dete ne mora svesno da pomisli: „Mama je povređena, trebalo bi da budem pažljiviji.“ Ono se jednostavno navikava na određeni obrazac odnosa. Ako majka uvek ćuti kada je uznemirena, njena tišina vremenom postaje nešto što svi očekuju.
Poštovanje se ne dobija strahom ni osećajem dužnosti
Poštovanje se ne može iznuditi kaznom, niti dobiti nabrajanjem svega što smo nekada učinili za svoju decu. Rečenica „Ja sam te odgajila“ može izazvati osećaj krivice, ali ne mora da stvori bliskost. Prava bliskost izgleda drugačije. Odraslo dete ne vidi samo majku ili oca, već osobu sa sopstvenim željama, dostojanstvom, karakterom i granicama.
Možete se ne slagati sa roditeljem. Možete živeti odvojeno i imati potpuno drugačije stavove. Ali čak i tokom sukoba trebalo bi da postoji granica: „Nemam pravo da te ponižavam.“ To je mnogo bliže stvarnom poštovanju nego beskrajno ispunjavanje obaveza.
Pokloni nisu dokaz ljubavi
Neka deca pomažu novcem, kupuju lekove i donose namirnice, ali razgovaraju sa roditeljima kao da obavljaju neprijatan zadatak. Drugo dete možda dolazi mnogo ređe, ali sedne pored majke, uhvati je za ruku i iskreno je pita kako je. Šta se duže pamti? Najverovatnije, način na koji se neko ponašao prema nama.
Ljubav se ne meri brojem kesa iz prodavnice, a poštovanje ne može da stane u kovertu sa novcem. Nekada sedamdesetogodišnjoj majci nije potreban skup poklon, već jednostavno pitanje: „Mama, kako si danas?“ I važno je da to pitanje ne zvuči kao formalnost.
Poštovanje počinje primerom
Deca uče kako da se ponašaju prema roditeljima čak i kada nisu svesna da nešto uče. Posmatraju kako majka razgovara sama sa sobom, kako otac reaguje na grubost, da li roditelji umeju da kažu „ne“, da li mogu da se odmore bez osećaja krivice i da li čuvaju svoje vreme. Ako žena čitavog života ponavlja: „Meni ništa ne treba“, dete joj jednog dana može poverovati. Zato poštovanje počinje mnogo ranije nego što nastupi starost. Ne zahtevima prema odrasloj deci, već načinom na koji roditelji žive svoj život.
U galeriji ispod pročitajte koja imena znače čudo ili Božiji dar!
Kako vratiti poštovanje?
Ne prekorima. A posebno ne stalnim podsećanjem na sve što ste učinili za svoju decu. Ponekad treba početi nečim veoma jednostavnim – prestati da vam bude neprijatno da postavite granicu.
Mirno recite: „Ne osećam se dobro kada tako razgovaraš sa mnom.“ Bez opravdavanja. Bez podizanja tona. Bez pretnji. Samo jasno postavite granicu i držite je se.
To možda neće odmah promeniti ponašanje odraslog deteta. Možda će se ono u početku čak i uvrediti. Ali odnosi se retko menjaju posle jedne velike svađe. Mnogo češće se menjaju kroz niz malih postupaka kojima pokazujemo da sada razgovaramo kao dve odrasle osobe koje treba da poštuju jedna drugu.
Viktor Frankl je govorio o tome da čoveku, čak i u teškim okolnostima, ostaje mogućnost da izabere svoj stav prema onome što mu se događa. Ponekad ne možemo naterati svoju decu da budu pažljivija. Ne možemo im narediti da zovu češće, niti možemo zahtevati ljubav. Ali možemo odlučiti kako ćemo se odnositi prema sebi.
I možda se upravo tu krije najvažnija promena: kada čovek prestane da čeka da mu neko drugi potvrdi vrednost i vrati sebi dostojanstvo koje je godinama tiho davao drugima.
Deca mogu biti nezahvalna, zauzeta ili distancirana. Život se jednostavno dešava. Ali roditeljska ljubav ne bi trebalo da bude doživotni ugovor u kojem jedna strana sve daje, a onda godinama čeka da joj se to vrati. Kako je pisao Karl Gustav Jung, pogled na sebe postaje jasniji kada se usudimo da zavirimo u sopstvenu unutrašnjost.
Zato prvi korak ka boljem odnosu sa decom možda nije pitanje: „Zašto me ne cene?“
Već mnogo iskrenije: „Zašto sam toliko dugo pristajala na odnos koji me je boleo?“
Odgovor na to pitanje možda neće promeniti tuđe ponašanje preko noći. Ali može promeniti način na koji od tog trenutka biramo da živimo.
BONUS VIDEO:
