Ne postoje savršeni roditelji, a težnja ka tome da sve radimo „po knjizi“ često je uzaludna. Dečja psiha je iznenađujuće prilagodljiva i uz ljubav, podršku i stabilnost može da se izbori sa mnogim izazovima.
Ipak, postoje obrasci roditeljskog ponašanja koji mogu da utiču na detetovo samopouzdanje, samostalnost i način na koji će kasnije graditi odnose sa drugima. Neke greške roditelji prave iz najbolje namere, želeći da zaštite dete ili mu obezbede srećno detinjstvo, ali upravo tada mogu preterati.
Evo ponašanja na koja bi roditelji trebalo da obrate pažnju:
Strah od reči „ne“ i preterana zaštita
Voleti dete ne znači ispuniti svaku njegovu želju. Kada roditelji pokušavaju da ga zaštite od svakog razočaranja i gotovo nikada ne kažu „ne“, dete ima manje prilika da nauči kako da se nosi sa frustracijom, čekanjem i neuspehom.
Naravno, granice ne treba postavljati grubo niti uskraćivati detetu ljubav kada nešto ne dobije. Važno je da dete nauči da može biti voljeno i kada je nezadovoljno, ljuto ili razočarano.
Postavljanje granica zato nije suprotno bezuslovnoj ljubavi. Naprotiv, jasna i dosledna pravila detetu daju osećaj sigurnosti.
U galeriji ispod pročitajte citate Duška Radovića o deci!
Život koji se vrti samo oko deteta
Koliko god da volimo svoju decu, važno je zapamtiti da su ona posebne osobe koje će jednog dana postati samostalne.
Ako roditelj potpuno zapostavi sopstvene prijatelje, interesovanja, posao i hobije i čitav život podredi detetu, može doći do nezdravog odnosa u kojem dete oseća da je odgovorno za roditeljsku sreću.
Zato nije sebično imati vreme za sebe. Naprotiv, kada dete vidi roditelja koji ima svoja interesovanja, prijateljstva i ciljeve, dobija važan primer da je moguće voleti porodicu, a istovremeno negovati i sopstvenu ličnost.
Donošenje svih odluka umesto deteta
Postoje roditelji koji žele da spreče svaku detetovu grešku. Biraju mu aktivnosti, rešavaju probleme umesto njega, intervenišu kada se posvađa sa vršnjacima i često donose odluke koje bi dete, u skladu sa uzrastom, moglo samo da donese.
Takva preterana kontrola može otežati razvoj samostalnosti. Dete ne dobija dovoljno prilika da pogreši, proceni situaciju i vidi posledice svojih odluka.
Roditeljska pomoć jeste važna, ali ne mora uvek da znači preuzimanje problema. Ponekad je korisnije pitati dete: „Šta ti misliš da bi trebalo da uradiš?“ i pomoći mu da samo pronađe rešenje.
Sloboda bez granica
Suprotna krajnost je potpuno odsustvo pravila. Deci je potrebna sloboda, ali ona treba da bude prilagođena njihovom uzrastu.
Malo dete može da bira koju će majicu obući, koju igračku će poneti ili između nekoliko ponuđenih aktivnosti. Međutim, roditelj ipak odlučuje o stvarima koje se tiču zdravlja, bezbednosti i osnovne rutine.
Detetu su potrebne jasne granice unutar kojih može da bira i istražuje. Upravo takva kombinacija sigurnosti i slobode pomaže mu da postepeno razvija samostalnost.
Roditeljstvo kao večita trka za uspehom
Želja da dete bude uspešno lako može da preraste u pritisak. Ako se od njega stalno očekuju najbolje ocene, medalje, takmičenja i nova dostignuća, dete može početi da povezuje sopstvenu vrednost sa rezultatima koje postiže.
Posebno je problematično kada pohvala i pažnja dolaze gotovo isključivo nakon uspeha. Dete tada može steći utisak da mora stalno nešto da dokazuje kako bi bilo dovoljno dobro.
Važno je zato pokazati mu da se trud ceni, ali i da neuspeh nije katastrofa. Dete treba da zna da je voljeno i kada nije prvo, najbolje ili najuspešnije.
Pretrpan raspored i „ukradeno“ detinjstvo
Neki roditelji pokušavaju da maksimalno iskoriste svaki trenutak detetovog dana. Engleski, sport, muzika, matematika, različiti kursevi i aktivnosti mogu biti korisni, ali dete ne treba da ima raspored ispunjen od jutra do večeri.
Slobodna igra ima važnu ulogu u razvoju. Dok se igra, dete istražuje, smišlja pravila, rešava probleme, razvija maštu i uči da se nosi sa emocijama.
Zato je sasvim u redu da dete ponekad nema nikakvu „korisnu“ aktivnost. Dosada, igra u dvorištu, crtanje ili izmišljanje sopstvenih igara takođe su deo zdravog odrastanja.
Učenje rečima, a ne sopstvenim primerom
Deca mnogo toga uče posmatrajući roditelje. Ako im govorimo da ostave telefon, dok sami satima gledamo u ekran, poruka koju šaljemo nije naročito uverljiva.
Isto važi za način na koji razgovaramo sa drugima, rešavamo konflikte, pokazujemo poštovanje ili reagujemo kada smo ljuti.
Pre nego što detetu održimo lekciju o ponašanju, korisno je zapitati se šta ono svakodnevno vidi kod nas. Roditelj nije savršen uzor i ne mora to da bude, ali njegovo ponašanje ima veliki uticaj na dete.
Narušavanje detetovih ličnih granica
Kako dete odrasta, menja se i njegova potreba za privatnošću. Čitanje dnevnika, pregledanje poruka ili ulazak u sobu tinejdžera bez kucanja mogu biti doživljeni kao narušavanje ličnih granica.
To ne znači da roditelj treba da ignoriše moguće probleme ili bezbednosne rizike. Roditelji i dalje imaju odgovornost da zaštite dete, naročito kada postoji opravdana sumnja da je ugroženo.
Ali tamo gde nema razloga za intervenciju, poštovanje privatnosti šalje važnu poruku: „Tvoje granice su važne.“
Dete koje od malih nogu uči da ima pravo na lični prostor lakše može da razume granice u odnosima sa drugim ljudima.
Najvažnije je zapamtiti da savršeno roditeljstvo ne postoji. Svaki roditelj će nekada pogrešiti, biti previše strog, previše popustljiv ili reagovati drugačije nego što je želeo.
Cilj nije da nikada ne pogrešimo, već da budemo spremni da primetimo kada nešto ne funkcioniše, razgovaramo sa detetom i promenimo svoj pristup. Upravo ta sposobnost da roditelj prizna grešku, izvini se i pokuša ponovo može biti jedna od najvažnijih lekcija koje dete dobija.
BONUS VIDEO:
