- Roditelji ponekad odlučuju da kazne dete za neko loše ponašanje tako što će da ćute i ignorišu.
- Stručnjaci upozoravaju da je to najštetniji vid kazne za decu jer ih veoma povređuje i u njima izaziva dubok osećaj stida.
Izreka kaže da je ćutanje zlato, ali kada se koristi kao kazna u roditeljstvu, može da nanese više štete nego koristi. "Ako je ćutanje način da se dete kazni, udalji ili da mu se nešto dokaže, to verovatno nije najbolji pristup", kaže terapeut i otac Kier Gejns. On dodaje: "Roditelji tada možda žele da promene ponašanje deteta, ali zapravo postižu suprotno – povređuju ga."
Psihološkinja koja se bavi adolescentima, Barbara Grinberg, slaže se: "Ignorisanje deteta kada ste ljuti jedna je od najštetnijih kazni. Time mu zapravo poručujete: 'Ne zaslužuješ ni da te pogledam, a kamoli da razgovaram s tobom.' To stvara dubok osećaj stida."
Dete često ne razume zašto ćutite
Kada roditelj odluči da kazni dete ćutanjem, često pretpostavlja da će ono "shvatiti poruku". Međutim, u stvarnosti dete ne zna šta ste time želeli da kažete – ostavljeno je da nagađa i oseća se odbačeno.
Ponekad se, kaže Gejns, deca ponašaju prkosno, grubo ili jednostavno "kao mala čudovišta" upravo zato što im je potrebna bliskost. Kada se na tu potrebu odgovori ćutanjem, dete oseća još veću udaljenost i emocionalni bol.
Bez razgovora nema ni razumevanja
Ako ćutimo, propuštamo priliku da razumemo šta se zaista dešava u unutrašnjem svetu deteta. Možda je nešto uradilo iz inata, a možda iz nesigurnosti – ali to nikada nećemo saznati ako ne pitamo.
"Dajte detetu priliku da objasni zašto je nešto uradilo", savetuje Grinberg. "To pomaže i vama i detetu da razumete ponašanje i da iz njega nešto naučite".
Kazne bez razgovora ne pomažu detetu da razmisli o onome što je uradilo. Otvoren razgovor ostavlja prostor i za razmišljanje i za međusobno povezivanje.
Ćutanje ne uči zdravoj komunikaciji
Kada decu kažnjavamo ignorisanjem, učimo ih da je u redu izbegavati sukobe ili čak da se plaše svake rasprave. Tako ne razvijaju veštine emocionalne pismenosti niti zdravo izražavanje osećanja.
Kier Gejns upozorava da, ako dete nauči da je ćutanje odgovor na sukob, kao odrasla osoba možda neće znati da kaže: "Povredilo me je to", "Ovo mi teško pada", "Nisam dobro". Umesto toga, povlačiće se u sebe i potiskivati ljutnju, što može da dovede do frustracija i narušenih odnosa.
Kada je ćutanje opravdano?
Naravno, roditelji imaju pravo na sopstvene emocije. Ako ste povređeni ili ljuti i potrebno vam je malo vremena da se smirite, to je sasvim u redu – ali je važno da to jasno kažete.
Gejns navodi primer iz svog života: "Kada moja trogodišnja ćerka ima ispad besa, ponekad joj kažem: 'Dušo, mnogo te volim, ali sada ne mogu da se nosim sa ovim. Potrebna mi je kratka pauza.' I na trenutak se udaljim. Ali je nikada ne ignorišem samo da bih je kaznio."
Grinberg dodaje: "Ako se osećate preplavljeno emocijama, uzmite trenutak za sebe. Smirite se, ali objasnite detetu šta vas je uznemirilo i dajte mu priliku da kaže svoju stranu priče. Ponekad je sve posledica velikog nesporazuma."
Šta raditi umesto ćutanja?
Umesto da se povučete i zatvorite u sebe, skinite roditeljsku "superherojsku masku" i pokažite emocije. Recite detetu: "Kada si to rekao/la, povredilo me je. Potrebno mi je malo vremena da razmislim o svojim osećanjima."
Takvom otvorenošću ne samo da pokazujete primer zdravog emocionalnog izražavanja, već i oslobađate dete teških sumnji poput: "Šta sam to uradio/la?" Dete možda i dalje oseća krivicu, ali zna šta se dešava i zbog čega.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
Izvor: miss7mama.24sata.hr/Yumama
