Kada dete grize nokte, klati se na stolici ili sisa palac, roditelji uglavnom reaguju tako što ga najpre opominju da to ne radi, a kasnije i grde. Međutim, nije dovoljno samo dete prekoriti da bi se oslobodilo ovih loših navika, koje mogu i da ostanu tokom celog života.

Porodični psiholog i stručnjak za odnose roditelj-dete Olga Ivanova rekla je za 5-tv.ru da navike koje odrasli smatraju lošim kod dece zapravo imaju važnu funkciju – služe kao mehanizam koji pomaže detetu da se nosi sa stresom.

Takvi obrasci ponašanja obično se uspostave u određenom uzrastu, kada se dete suočava sa teškom situacijom. Na primer, navika grickanja usne formira se ako je dete doživelo trenutak akutnog stresa u detinjstvu, kada majka nije bila u blizini duže vreme. Ukoliko u tom trenutku mališan nije imao ništa u ustima, možda će kasnije početi da gricka usne ili unutrašnjost obraza. Ako mu je tada bio prstić u ustima, dete će tu radnju ponavljati sa svakim novim stresom jer se njegova psiha vraća u to prvo traumatsko iskustvo, objasnila je psihološkinja.

Druge navike, poput grizenja predmeta ili ujedanja, najčešće se javljaju u periodu nicanja zuba. Ako se ova faza poklopi sa stresom, dete može početi da žvaće olovke ili čak i da ujeda druge.

"Ovo je reakcija na iritaciju koja pomaže detetu da se smiri", objasnila je Ivanova.

Ponekad navika guranja ili udaranja može da se formira usled nedostatka taktilnog kontakta ili nemogućnosti da se bes ispolji na bezbedan način. U takvim slučajevima je, kaže, važno preusmeriti dete na predmete: pustiti ga da cepa papir, baca igračke ili "agresivnije" crta po papiru.

Još jedan uobičajeni primer je vrtenje kose oko prsta ili klaćenje nogom. Prema rečima stručnjaka, ovakvi pokreti signaliziraju napetost, a telo pokušava da je ublaži monotonim radnjama.

Psiholog naglašava da opomene i zabrane neće pomoći u prevazilaženju ovih navika dok se ne poradi na početnom traumatičnom iskustvu. Njen savet je da se obratite dečjem psihologu kako bi se utvrdio uzrok, da stvorite prostor u kojem dete može slobodno da izražava svoje emocije, da kontrolišete svoje ponašanje kako se mališan ne bi osećao krivim za loše raspoloženje roditelja, da naučite dete da govori o svojim emocijama.

Loše navike nisu samo način adaptacije na stres i nove okolnosti, već mogu da budu i signal unutrašnje nelagode koju dete teško može da izrazi rečima, dodala je na kraju Ivanova.

BONUS VIDEO:

Šta psiholog ne bi rekla svom detetu TikTok/psychologywithdrana