U teškom roditeljskom poslu, jedan od najsloženijih zadataka je pronaći zadovoljavajuću ravnotežu između previše zabrinutosti ili previše "opuštenog" pristupa u vaspitanju dece. Odnosno, podrazumeva regulisanje istraživačkih, fizioloških ponašanja u rastućem ljudskom biću, počevši od prve godine života, odnosno poklapajući se sa početkom autonomnog hodanja, uz pružanje zaštite detetu. Važno je da roditelj ne ometa pokušaje svog deteta da istražuje okolinu, ali istovremeno treba da bude pažljiv i dostupan da pruži pomoć i emocionalno snabdevanje u slučajevima kada dete oseća potrebu za zbližavanjem.
Ovakav vid roditeljskog ponašanja ili staranja odgovarao bi "sigurnoj" organizaciji stila privrženosti deteta, neophodnom, ali ne i dovoljnom uslovu za razvoj zdrave ličnosti i dobrom prediktoru budućih socijalnih, kognitivnih i emocionalnih veština.
Naprotiv, mnogi roditelji nisu u stanju da tolerišu svoje dete da istražuje okolinu, povećavajući njihovu autonomiju, jer sama činjenica da nemaju stalnu i kontrolisanu fizičku bliskost sa detetom stvara anksioznost i nelagodnost. U osnovi ovog stanja je zabrinutost, ponekad iracionalna, da bi detetu moglo da se desi nešto ozbiljno, da je svet koji ga okružuje pun opasnosti i potencijalno štetan, toliko da je svaki pokušaj deteta da istražuje obeshrabren ili kažnjen, dok uvek nudi zaštitu.
U stvarnosti, dugoročno gledano, ovaj tip hiper-kontrolnog vaspitnog stila samo čini dete nesigurnim i zabrinutim za spoljašnju stvarnost, sa kojom se nikada nije suočilo. Normalno je da dete koje namerava da svojim istraživačkim aktivnostima padne i povredi se, ali ako može da računa na budni, ali nenametljiv pogled pažljive majke spremne da pruži pomoć kada je to potrebno, moći će da ustane ako padne, uteši se i prestane da plačee. Umesto toga, prekomernom zaštitom deteta, rizikujemo da ga učinimo uplašenim, preterano zavisnim od referentne figure, sa očiglednim posledicama kada odvajanje postane neophodnost, na primer kada krene u školu, piše psiholog dr Izabela Riči za portal pianetamamma.it.
U stvari, ova deca se uglavnom ne šalju u vrtić, jer razdvajanje se uvek odlaže i izbegava. Ponekad upravo ta ista deca razvijaju ono što se u žargonu naziva "školska fobija", a koja se manifestuje somatskim poremećajima u blizini odlaska roditelja i odbijanjem da pođu u školu. Bilo bi korisno da roditelji sa tako očiglednim problemima odvajanja od svoje dece svoju nelagodnost pozabave stručnjacima, jer to može lišiti dete iskustava korisnih za kognitivni, motorički i emocionalni razvoj, i može stvoriti male i velike neprijatnosti.
Normalno je da dete prvog dana u vrtiću plače i žestoko protestuje zbog razdvajanja od majke, ali ako je ovaj trenutak pripremljen, ako se ne lažu, ako je zbližavanje toplo, dete se za kratko vreme navikne. Na ideju da je odvajanje od majke samo privremeno. U međuvremenu će moći da se igra sa drugom decom, eksperimentišući sa motoričkim, kognitivnim i socijalnim veštinama.
BONUS VIDEO:
(Yumama/T.A.S.)
DOKTOR JE BEZ BLAMA TRAŽIO 900 €: Iskustvo mame Danijele iz Novog Sada kojoj je beba jedva preživela jer nije imala pare
SAMO JEDNA DEVOJČICA U SRBIJI SE OVAKO ZOVE: Svaki dan ga čujete, a ne bi vam palo na pamet da je žensko ime
MAME U SRBIJI ODABRALE: Ovo je lista od 10 najlepših imena za dečake, a ne zna se koje ima moćnije značenje
TRI RUSKA MUŠKA IMENA KOJA SRBI OBOŽAVAJU: Vrlo su popularna među mladim roditeljima, zvučna su i imaju moćna značenja
TRI ŽENSKA RUSKA IMENA KOJA SRBI OBOŽAVAJU: Nose ih brojne generacije, ali poslednje 3 godine su mega popularna