Prirodno roditeljstvo je pristup koji podrazumeva svesno bavljenje jednom od najvažnijih uloga koju imamo u životu. U prvi mah svako može da kaže da roditeljstvu pristupa svesno - da vodi računa o tome kako se njegovo dete razvija i ponaša, da ga vaspitava da bude pristojno i da ga uči da bude dobro i poslušno. Međutim, to nije ono na šta mislimo kada kažemo svesno roditeljstvo.
U kontekstu prirodnog roditeljstva to zapravo znači da znamo i razumemo šta su prave, primarne detetove potrebe i da im izlazimo u susret. To znači da našeg mališana sve više upoznajemo iz dana u dan, da otkrivamo kakva je njegova prava priroda (da li je ono osetljivo i nežno, ili je malo čvršće, tvrdoglavije, jakog karaktera), i da se u odnosu na to kakvo je i postavimo prema njemu. To istovremeno znači da smo svesni činjenice da je za pravilan razvoj našeg deteta najvažnije da se oseća prihvaćeno i voljeno, ma kakav nestašluk napravilo. To znači i da između roditelja i deteta postoji snažna povezanost – bliskost koju ništa nikada ne može da naruši.
Bihejvioralni ili razvojni pristup
Autor programa "Roditeljstvo od nula do šest" i "Roditeljstvo i rani razvoj", Tomislav Kuljiš, koji je ujedno i osnivač centra Prirodno roditeljstvo u Zagrebu, objašnjava da postoje dva pristupa roditeljstvu – bihejvioralni, koji u svojoj srži ima pretpostavku da ponašanje deteta treba da se oblikuje spoljnim uticajima, tj. nagradama i kaznama, pohvalama i kritikama, a drugi, razvojni pristup, podrazumeva da na detetovo ponašanje može da se utiče delujući na emocije koje ga pokreću. Naime, zagovornici razvojnog pristupa u koje spada i naš sagovornik, tvrde i dokazuju da je ponašanje deteta određeno njegovim emocijama i instinktima nad kojima ono još nema moć, te se ponaša reaktivno (automatski) jer još nije razvilo kapacitet za biranje svojih reakcija.
-Delovi mozga koji daju sposobnost za razumevanje uzročno posledične veze i za biranje sopstvenih reakcija kod malog deteta su u razvoju. Naime, u prvim godinama, deo mozga koji je zadužen za emocije je dominatan i dete doživljava svet prvenstveno kroz njega. Razvojni pristup roditeljstvu nastoji da razume šta je prethodilo određenom detetovom ponašanju, odnosno koja emocija ga je navela da se ponaša na određen – nepoželjan način. Detetovo ponašanje se reguliše u samom korenu, i tada poželjno ponašanje postaje detetov izbor, umesto da bude uslovljeno nagradama i kaznama.
Stari (bihejvioralni) pristup uči roditelje šta da rade nakon što je dete učinilo nešto neprikladno, a nov (razvojni) pristup nastoji da uvidi uzroke takvog ponašanja.
-Stari koncept veruje u metode i tehnike koje će naterati ili motivisati dete da promeni ponašanje u željeno. Razvojni pristup, s druge strane, rešenje problema vidi u otklanjanju korena, odnosno izvora nepoželjnog ponašanja. To podrazumeva da sa detetom imamo blizak odnos i da oboje osećamo snažnu uzajamnu povezanost– kaže Tomislav.
Za dete je najvažnije da bude viđeno, da se oseća zaštićeno, sigurno i prihvaćeno od strane roditelja. Sva deca se međusobno razlikuju po senzibilitetu, temperamentu, karakteru, svako dete nosi neke svoje osobenosti koje ga razlikuju od sve ostale dece. Detetovu individualnost treba negovati i podržavati, a to je upravo ono što nam ovaj pristup nudi. Tomislav Kuljiš na slikovit način ukazuje na razlike između dva tipa roditelja, jednog koji pripada starom pristupu, i drugog koji pripada novom. Roditelja koji pripada starom pristupu ćemo metaforički nazvati vajarom, a roditelja koji primenjuje razvojni pristup ćemo nazvati baštovanom.
Roditelj "vajar"
-Vajar, roditelj starog pristupa, želi da oblikuje dete, da napravi čoveka od njega, i krajnji cilj mu je da se dete primereno ponaša. Ovaj roditelj prosuđuje koje detetovo ponašanje je prihvatljivo, a koje nije, i traži od njega da se ponaša na određen način. Prihvatljivo ponašanje nagrađuje ili pohvaljuje, a neprikladno kažnjava ili kritikuje. Roditelj vajar smatra da dete treba da uči iz lekcija i beskompromisno je dosledan.On traži metode, tehnike i veštine koje bi primenio na detetu u cilju njegovog oblikovanja i podizanja. Pri tom se dete tretira kao objekt, a roditelj primenjujući naučene instrukcije u odnosu s detetom gubi svoju autentičnost.
Način rešavanja problema
-Kada naiđe na problem u detetovom ponašanju on pojačava svoj pritisak, trudeći se još više da "ga popravi" i da ga nauči lekciji koja će uticati na to da i dugoročno promeni nepoželjno ponašanje.Zbog toga se deca osećaju zbunjena jer im je više nego išta potreban stvarni, iskreni odnos i kontakt sa roditeljem koji ima svoj stav.
Roditelj "baštovan"
-Cilj roditelja koji je izabrao ovaj pristp je da dete podiže tako da mu omogući ostvarivanje njegovog punog potencijala i da dete izraste u zrelu i samostalnu osobu, osobu od integriteta. Da bi to postigao on je prisutan u svakodnevnom životu deteta (ne samo fizički, već posvećuje punu pažnju detetu kada je sa njim), održava bliskost i povezanost sa detetom, odnosno ispunjava njegove primarne potrebe koje podržavaju prirodni razvojni preces. Roditelj baštovan je zainteresovan za sazrevanje detetove ličnosti, uliva detetu poverenje u sebe kao roditelja. On sluša svoju intuiciju i deluje na dete onda kada oseti da je spremno da primi njegove sugestije. Dete tada samoinicijativno usvaja poželjna ponašanja i pravila posmatrajući roditelja s kojim je povezano i rado sluša i prihvata roditeljske savete.
Način rešavanja problema
-Kada se suoči sa detetovim problematičnim ponašanjem roditelj baštovan se pita šta je to pogrešno u njihovom odnosu što je potrebno promeniti. Ukoliko proceni da je dete preteralo, on će se postaviti kategorično, jer postoje situacije u kojima mora da bude nepopustljiv. On razume neophodnost postavljanja granica detetu i kad je potrebno uvodi neophodna pravila i svojim čvrstim i autentičnim stavom, uz saosećanje i regulisanje detetove ljutnje i tuge, daje detetu mogućnost da se nosi sa frustracijom i da razvije sposobnost adaptacije na neprihvatljive situacije sa kojima će se tokom života suočavati. Ovaj tip roditelja je svestan da je detetu najpotrebniji upravo on i da ništa ne može da ugrozi njihovu povezanost. On detetu uliva poverenje, čak i onda kada je dete "nemoguće". Ovakav pristup roditeljstvu zahteva više strpljenja i rada u prvim godinama, ali ima dugoročni pozitivan uticaj na celokupan život deteta, a pre svega na njegovo emocionalno i socijalno sazrevanje.
Prema rečima Tomislava Kuljiša, ova dva različita pristupa ostavljaju i različit trag na formiranje dečje ličnosti. Deca roditelja vajara su lepo vaspitana, poslušna i uklopljena u okolinu, ali zato kada su u sukobu sa okolinom odustaju od sebe. Ona uvek rade ono što se od njih traži, odnosno ono što je najisplativije kako bi dobili pohvale i nagrade. Međutim, kada odrastu često se pitaju ko su oni zapravo, šta stvarno žele, zašto su nesrećni kada su postigli sve što se od njih očekivalo. Za razliku od njih, deca čije roditelje ovde nazivamo baštovanima se razvijaju u emocinalno zrele ličnosti, oni su svesni svojih granica, u kontaktu su sa svojim emocijama i uvek znaju šta hoće, odnosno znaju šta je pravedno i moralno. Svoj život kroje prema svojoj meri i osećaju se ispunjeno. Veruju u sebe od malih nogu, imaju samopoštovanje i samopouzdanje kao i osećaj sopstvene vrednosti. Istovremeno oni imaju dobar odnos sa drugima, jasna su im pravila ponašanja u društvu i poštuju ih.
Na kraju Tomislav Kuljiš savetuje da svako proveri ispravnost razvojnog pristupa roditeljstvu tako što će se povezati sa detetom u sebi i ustanoviti kako bi se osećao da je imao roditelje nalik na one koje smo ovde nazvali roditelj baštovan. Kada dođemo do tog odgovora, lako nam je i da odlučimo kakvi roditelji ćemo biti svojoj deci.
Tekst: Manja Perić Mitić
Još uvek nema komentara - sjajna prilika da pokreneš diskusiju.