Vaspitanje dece: Da li ste 'roditelj vajar' ili 'roditelj baštovan'?

Na razvoj dečje ličnosti roditelji imaju veliki uticaj. Na nama je da izaberemo da li će se naše dete ponašati društveno prihvatljivo, ili ćemo mu pomoći da izraste u osobu koja kreira život po svojoj meri.

U kontekstu prirodnog roditeljstva to zapravo znači da znamo i razumemo šta su prave, primarne detetove potrebe i da im izlazimo u susret.  To znači da našeg mališana sve više upoznajemo iz dana u dan, da otkrivamo kakva je njegova prava priroda (da li je ono osetljivo i nežno, ili je malo čvršće, tvrdoglavije, jakog karaktera), i da se u odnosu na to kakvo je i postavimo prema njemu. To istovremeno znači da smo svesni činjenice da je za pravilan razvoj našeg deteta najvažnije da se oseća prihvaćeno i voljeno, ma kakav nestašluk napravilo. To znači i da između roditelja i deteta postoji snažna povezanost – bliskost koju ništa nikada ne može da naruši.

Bihejvioralni ili razvojni pristup

Autor programa "Roditeljstvo od nula do šest" i "Roditeljstvo i rani razvoj", Tomislav Kuljiš, koji je ujedno i osnivač centra Prirodno roditeljstvo u Zagrebu, objašnjava da postoje dva pristupa roditeljstvu – bihejvioralni, koji u svojoj srži ima pretpostavku da ponašanje deteta treba da se oblikuje spoljnim uticajima, tj. nagradama i kaznama, pohvalama i kritikama, a drugi, razvojni pristup, podrazumeva da na detetovo ponašanje može da se utiče delujući na emocije koje ga pokreću. Naime, zagovornici razvojnog pristupa u koje spada i naš sagovornik, tvrde i dokazuju da je ponašanje deteta određeno njegovim emocijama i instinktima nad kojima ono još nema moć, te se ponaša reaktivno (automatski) jer još nije razvilo kapacitet za biranje svojih reakcija.

-Delovi mozga koji daju sposobnost za razumevanje uzročno posledične veze i za biranje sopstvenih reakcija kod malog deteta su u razvoju. Naime, u prvim godinama, deo mozga koji je zadužen za emocije je dominatan i dete doživljava svet prvenstveno kroz njega. Razvojni pristup roditeljstvu nastoji da razume šta je prethodilo određenom detetovom ponašanju, odnosno koja emocija ga je navela da se ponaša na određen – nepoželjan način. Detetovo ponašanje se reguliše u samom korenu, i tada poželjno ponašanje postaje detetov izbor, umesto da bude uslovljeno nagradama i kaznama.

Stari (bihejvioralni) pristup uči roditelje šta da rade nakon što je dete učinilo nešto neprikladno, a nov (razvojni) pristup nastoji da uvidi uzroke takvog ponašanja.

-Stari koncept veruje u metode i tehnike koje će naterati ili motivisati dete da promeni ponašanje u željeno. Razvojni pristup, s druge strane, rešenje problema vidi u otklanjanju korena, odnosno izvora nepoželjnog ponašanja. To podrazumeva da sa detetom imamo blizak odnos i da oboje osećamo snažnu uzajamnu povezanost– kaže Tomislav.

Za dete je najvažnije da bude viđeno, da se oseća zaštićeno, sigurno i prihvaćeno od strane roditelja. Sva deca se međusobno razlikuju po senzibilitetu, temperamentu, karakteru, svako dete nosi neke svoje osobenosti koje ga razlikuju od sve ostale dece. Detetovu individualnost treba negovati i podržavati, a to je upravo ono što nam ovaj pristup nudi. Tomislav Kuljiš na slikovit način ukazuje na razlike između dva tipa roditelja, jednog koji pripada starom pristupu, i drugog koji pripada novom. Roditelja koji pripada starom pristupu ćemo metaforički nazvati vajarom, a roditelja koji primenjuje razvojni pristup ćemo nazvati baštovanom.