Mama iz Rusije po imenu Tatjana uvek je primećivala da jednom od njene dece treba mnogo više pažnje od ostalih. U školi se situacija samo pogoršavala. Međutim, da njen sin ima autizam saznala je tek kada je Semjon napunio 16 godina. Ovo je njena priča!

"Po obrazovanju sam profesor likovnog i crtanja, vaspitavam petoro dece: četvoro tinejdžera (17, 16, 14, 12 godina) i ćerku (3 godine). Pre pet godina mi je ponuđeno da držim časove o pripremi dece sa poremećajima iz autističnog spektra (ASD). Pristao sam i radim tamo do danas. Još nisam znao da jedno od moje dece takođe ima autizam.

Uvek sam sumnjao u Semjona, mog drugog sina. Od malena se izdvajao od ostale dece, kao da je navlačio ćebe preko sebe, stalno zahtevajući više pažnje. I vraćala sam se ovom pitanju u svojim mislima iznova i iznova. Naš sin je imao problema sa govorom - išli smo kod logopeda, a posle napada panike obratili smo se i psihologu. Ali je nedostajala neka važna objedinjujuća karika.

Prošlog novembra sam konačno odlučila da se podvrgnem dijagnostici kod Seme. Testiranje je pokazalo da je moj sin postigao 7 od 10 na ASD skali. Kada sam saznala za ovo, što je čudno, čak sam se i osećala malo bolje. Kad dete ima probleme, žuriš da ih rešavaš, kao da popravljaš rupe na trupu broda. Ali ne vidite celu sliku i ne razumete koliko će se još rupa pojaviti i, što je najvažnije, gde. Sada je slagalica bila gotova, shvatila sam da su svi problemi simptomi jedne dijagnoze, koju sam konačno prepoznao - i shvatila kako mogu da pomognem.

Teže je bilo sve reći Semjonu. Ima 16 godina, već je krupan, viši od mene. Bila sam uplašena, nisam znala kako da ga ne uplašim, da ga ne uznemirim. Kako se pobrinuti da se vaš sin ne oseća "drugačije od svih ostalih". Posećivao me je na poslu u fondaciji, znao je kakvi su ljudi sa autizmom, ali je video teže slučajeve od njegovih.

Sin je u početku reagovao tako što je rekao- "Ovo je verovatno greška. I dalje me s vremena na vreme ponovo pita. Iako je sve ovo vreme i sam bio zabrinut zbog pitanja šta nije u redu s njim.

Sve ove godine Semjon je išao u klasično školsko odeljenje u srednjoj školi. Učenje mu je bilo teško, zajedno smo radili sve domaće zadatke. Morala sam da radim puno više nego sa drugom decom. U suštini, ja sam bila njegov učitelj.

Čitav prvi razred moj sin jednostavno nije mogao da se prilagodi, nije razumeo šta se oko njega dešava, ni gde treba da ide. Sve do sedmog razreda nije znao imena svojih drugova iz razreda. Pitam ga: "S kim sediš?" Odgovorio je: "Sa devojčicom." On ne zna kako se zove. Uopšte nije imao kontakt sa decom.

I dalje mi je teško da razumem kako je prošao njegov dan; neće mi reći nikakve detalje. Ponekad i sam kaže: "Mama, nešto su nas pitali, ali ništa nisam razumeo."

Nedavno je posetio kamp za decu sa autizmom, gde je okruženje prilagođeno za njih. Semjonu je bilo dovoljno pet dana da počnu ozbiljne promene u njegovom ponašanju i stavu.

U kampu su se podelili u timove i snimali filmove, a ove godine je neočekivano izašao na scenu i učestvovao u školskoj predstavi. Sem je razvio interesovanje za vannastavne aktivnosti. Nikada ranije nisam uspela da ga odvučem ni na jedan čas ili kurs. Tako je živeo: dom - škola - dom.

Neodgovorena pitanja, eseji i bubnjevi

Semjon ima potpuni integritet svog intelekta. Ponekad stvara tako složene i duboke kompozicije! Ima veoma radoznao um i od detinjstva me zbunjuje svojim pitanjima. Zajedno tražimo odgovore.

Sem čak previše ozbiljno shvata svoje lekcije. Odlomke uči skoro napamet, a noću može da ostane budan od uzbuđenja. Ocene su mu dobre, mada pokušavam da kažem da nisu toliko važne. Vidim da je stres loš za zdravlje mog sina. Posle ispita iz fizike, Semov vid se pokvario -zdravlje je glavno uvek.

Kada je mom sinu postavljena dijagnoza, specijalista mu je savetovao da ide u 10. i 11. razred, a zatim na fakultet. Kažu da su deca tamo tolerantnija. Semjon ima mnogo interesovanja.

Ove godine sam ga odvela na probni čas u školi bubnjara. U početku je mog sina uhvatila panika, a onda mu se to toliko dopalo da je želeo da nastavi da uči. Sada on i ja idemo na časove u muzičku školu, pokazujem mu ulice, idemo u kafić, a moj sin polako uči da samostalno koristi gradski prevoz. Posle toliko godina, konačno sam pronašla interesovanje koje ga je izbacilo iz kuće!

Glavno je da se sin nađe

Druga deca sa ASD-om mogu doživeti maltretiranje, ali izgleda da moj sin razume kako da se ponaša u društvu. Na času je svoj, ali mu ne smetaju, poštuju ga. Ima jednog prijatelja, takođe drži do sebe.

Sem me ne pušta blizu škole, razume kako da se ponaša. Neće mahati rukama na ulici ili u školi ako treba da se smiri. Dođe kući, uzme sa police polomljene slušalice i razne konce, sređuje ih, trese u rukama i postepeno se smiruje. Šetnja od sobe do sobe takođe pomaže da se smiri.

Semjon je nekako, posmatrajući druge, shvatio kako da se ponaša na javnim mestima. Možda je analizirao ono čemu se drugari iz škole smeju, šta doživljavaju negativno. Jedini put kada je moj sin imao problema bilo je kada je jedna devojčica pokušala da ga maltretira. Gurnula ga je, pokušala da mu privuče pažnju. Ali Sem nije znao kako da se pravilno ponaša u takvoj situaciji i naljutio se. Kao rezultat toga, nakon nekog vremena prišla mu je i jednostavno ponudila da budu prijatelji.

Veliko pitanje - šta dalje?

Trebalo mu je mnogo godina da se navikne na školu; kako će se njegovai odnosi razvijati u novom školskom razredu? Kako mogu da budem sigurna da se ponovo neće povući u sebe? Pokušavam da rešavam probleme kako se pojave i ne razmišljam previše unapred.

Semjon u poslednje vreme mnogo priča o poslu, da je važno imati svoj posao, razvijati svoje talente. Volela bih da pronađe sebe, živi samostalno, postane samostalna osoba. Nadam se da će imati prave prijatelje koji će uvek pomoći!

(Yumama)

BONUS VIDEO:

Da li MMR vakcina izaziva autizam?  Kurir TV