Psihijatar dr Milica Pejović Milovančević: Treba razdvojiti simptome autizma i posledice MMR-a

Načelnica Klinike za decu i omladinu Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu u intervjuu za list "Pobjeda" rekla je da vakcine u malom broju slučajeva mogu da izazovu aseptični meningitis, febrilne konvulzije, trombocitopeničnu purpuru, ali, naglašava to nije autizam.

"Nauka je rekla svoje. Davanje previše medijskog prostora antivakcinalnom lobiju po meni je suvišno. Brojni su primeri da i kada se vakcina ne primenjuje, učestalost autizma raste.

Recimo, u jednom periodu u Japanu se nije davala MMR, a prevalenca autizma je rasla. O štetnosti eventualnog dobijanja morbila kod dece malog uzrasta ne treba govoriti, jer one su fatalne ili s dugotrajnim komplikacijama. Da nije bilo vakcina, pitanje je da li bi čovečanstvo preživelo, već bi nas satrle bolesti kao što su kuga, velike boginje i slično."

Zašto se baš prvi simptomi javljaju u drugoj godini?

"Jedna teorija kaže da su simptomi autizma prisutni gotovo od rođenja, ali nisu vidljivi, jer se od bebe u tim najranijim danima ne očekuje mnogo, osim da dobro jede i spava. Međutim, u drugoj godini uveliko očekujemo progovaranje, uspostavljanje socijalnih relacija, reagovanje na poziv, mogućnost da nam pokaže šta želi. Kod ove dece to izostaje. I onda simptomi postaju vidljivi."

Šta roditeljima treba da bude alarm kako bi što prije reagovali?

"Roditelje treba da zabrine ako dete ne pravi kontakt očima (dok ga npr. hranite), ne odgovara osmehom na vaš osmeh, ne odaziva se na poziv ili na poznate zvuke, ne prati pogledom objekte u pokretu, ne otpozdravlja mahanjem ili ne koristi druge gestove za komunikaciju. Treba da ih zabrine i ako ne gleda u pravcu u kojem pokazujete prstom, ne proizvodi zvuke kojima bi privuklo vašu pažnju, ne inicira ili ne reaguje na maženje, zatim ako ne pruža ručice da bi ga poneli, ne igra se s drugim ljudima ili deli zajedničke interese."

Šta znamo i šta još ne znamo o povezanosti kasnog početka govora i autizma? Može li se desiti da bude postavljena pogrešna dijagnoza?

"Najteže je napraviti razliku između govorno – jezičkih poremećaja ili mentalne retardacije i spektra autističnih poremećaja. Ali, precizno pridržavanje važećih dijagnostičkih kriterijumima kao i timska procena deteta (dečjeg psihijatra, psihologa i specijalnog edukatora – logopeda, oligofrenologa) doprinosi postavljanju tačne dijagnoze. Ipak, kao i u svakoj profesiji, može da se pogreši.

Stručnjaci su, kad su u pitanju hronične bolesti male dece vrlo oprezni i ta preciznost dovodi do oklevanja postavljanja pravovremene dijagnoze i pružanja pravovremenih intervencija. Imamo primere da se čeka do šeste, sedme godine da se postavi dijagnoza. Mogu da razumem da to nosi veliku odgovornost. Vrlo često roditeljima kažemo da nezavisno od dijagnoze dece treba omogućiti stimulaciju razvoja, pohađanje vršnjačke grupe, rane intervencije, a da samo imenovanje dijagnoze u tim prvim godinama nije presudno. Za sada ne postoji prevencija."

Koji su to faktori koji mogu uticati na nastanak autističnih poremećaja i da li se oni mogu prevenirati?

"Za uzrocima autizma svakodnevno se traga. Međutim, još uvek nemamo nijedan jasni koji bi ga objasnio. U ovom momentu kod manje od 10 odsto dece sa autizmom možemo da kažemo da su uzrok neke genetske bolesti vezane za jedan hromozom ili slično. Znači, za sada nema prevencije. Nauka traga i za mogućnošću istinskog porasta pojave tog poremećaja usled sredinskih faktora kao što su aerozagađenje, primena pesticida u tehnologiji proizvodnje hrane. Sve stariji postajemo roditelji, a i lekovi se danas mnogo više koriste."