- Mama je od početka imala utisak da sa bebom nije sve u redu jer se teško uspavljivala i umirivala, a sumnjiv joj je bio i njen "čudan" oblik glave, ali su lekari nekoliko puta odbacivali njene sumnje.
- Na kraju je počela sama da istražuje po internetu, napisala dijagnozu na koju sumnja na papiru i ispostavilo se da je bila u pravu.
U početku nisam mogla jasno da objasnim, ali sam imala osećaj u stomaku koji nisam mogla da ignorišem.
Imala sam 40 godina, bila sam iscrpljena i prilagođavala sam se životu sa novorođenčetom i svojom drugom, dvogodišnjom ćerkom Bridi. Moja najmlađa ćerka nikako nije mogla da se smiri. Nije spavala, nije dozvoljavala da je spustim i stalno je želela da jede, ali nije htela da uzima flašicu. Bila sam očajna.
Kada je imala oko mesec dana, odvela sam je kod lekara, očajnički tražeći odgovore - samo sam pitala, molim vas, recite mi zašto moja beba neće da spava ili da se smiri.
Rečeno mi je da je možda u pitanju intolerancija na mlečne proizvode, pa sam izbacila mlečne proizvode iz ishrane i nadala se najboljem. Ali kako su nedelje prolazile, počela sam da primećujem nešto drugo. Njeno čelo je izgledalo neobično veliko, gotovo istureno, i mogla sam da vidim kako se stvaraju mala udubljenja.
Sa dva meseca sam se vratila kod lekara, ovog puta više fokusirana na oblik njene glave. Rečeno mi je da nema razloga za brigu — da se glave beba mogu razlikovati i razvijati različito, ispričala je mama Džodi za Newsweek.
Pokušala sam da verujem u to, zaista sam verovala, ali onda sam primetila kvržicu koja se formira na potiljku. Do tada još uvek nije spavala niti se smirivala, a ja sam se jedva držala na nogama.
Ponovo sam se vratila kod lekara, pitajući da li kvržica može da joj izaziva nelagodnost. Još jednom su me uveravali da je to "normalno" i da bebe često imaju poteškoća sa spavanjem.
Kada je imala oko tri meseca počela sam da istražujem. Naišla sam na stanje koje se zove kraniosinostoza — gde kosti u bebinoj lobanji prerano srastaju.
Napisala sam tu reč na parčetu papira i vratila ga lekaru. Rekao mi je da nikada nije čuo za to. Takođe me je upozorio da ne guglam, rekavši da je internet pun netačnosti i zavera.
Otišla sam kući potpuno obeshrabrena. Osećala sam se kao da me odbacuju — kao da sam samo anksiozna, umorna mama koja umišlja stvari. Čak su i ljudi koji su mi bili najbliži mislili da možda previše razmišljam o tome. Moja mama je sugerisala da možda vidim nešto što čega nema. Moj muž, Dominik, mogao je da vidi koliko sam iscrpljena – naša ćerka nije htela da se umiri sa njim i osećao se bespomoćno gledajući me kako se mučim.
Ali nešto u meni nije me puštalo.
Nekoliko nedelja kasnije, vratila sam se ponovo – ovog puta odlučna da ne odem dok me ne saslušaju. Videla sam lekara koga ranije nisam srela i objasnila sam mu sve što sam primetila i koliko snažno osećam da nešto nije u redu. Rekla sam mu da želim hitan uput za pedijatra – i da neću napustiti ordinaciju dok je ne dobijem.
Otišao je da razgovara sa glavnim lekarom, koji me je pažljivo saslušao i pristao da organizuje uput. U roku od sat vremena, rečeno mi je da idem u bolnicu sledećeg dana.
Sećam se da sam ušla na taj pregled, zadržavajući dah. Doktorka je pogledala moju ćerku i rekla: "Samo mi dajte minut." Podigla je telefon i pozvala specijalistu, a zatim se vratila nama i rekla da sumnja na kraniosinostozu.
Sve se brzo odvijalo nakon toga i upućeni smo u Dečju bolnicu Alder Hej u roku od nekoliko dana. Čuti reč "kraniosinostoza" bilo je zastrašujuće, ali čudno, bilo je i olakšanje. Konačno, neko je mogao da vidi ono što sam ja sve vreme videla. Bilo je strašno pomisliti da nešto nije u redu sa mojim detetom, ali je bilo još gore što to ne shvataju ozbiljno.
Heti je dijagnostikovana i metopična i sagitalna kraniosinostoza. Kosti u njenoj lobanji su prerano srasle, što bi moglo da utiče na razvoj njenog mozga ako se ne leči.
Kada je imala samo godinu dana, podvrgnuta je desetočasovnoj operaciji tokom pandemije kovida. Taj dan je nešto što nikada neću zaboraviti. Zbog ograničenja, Dominiku nije bilo dozvoljeno da uđe u bolnicu. Morala sam da je sama unesem u operacionu salu i držim je dok su je uspavali u mom naručju. Onda sam je predala i otišla.
U trenutku kada sam izašla iz te sobe, srušila sam se na kolena. Nisam znala da li ću je ikada više zagrliti.
Satima smo sedeli napolju u bolničkom dvorištu, pokušavajući da joj ostanem što bliže. Kada sam konačno pozvana, olakšanje je bilo ogromno. Nikada ranije nisam bila tako dugo odvojena od nje.
Samo nekoliko nedelja kasnije, razvila je ozbiljnu infekciju i ponovo je morala da se podvrgne hitnom lečenju – nešto što je u početku odbačeno dok nisam ponovo insistirala na odgovorima.
Kada se sada osvrnem, i dalje osećam krivicu. Iako sam se borila da budem saslušana, ponekad osećam da je trebalao više da insistiram ranije. Ono što sigurno znam je ovo: niko ne poznaje bebu kao majka. Ako nešto ne deluje kako treba, verujte tom osećaju. Progovorite. Nastavite da se vraćate. Gurajte dok vas neko ne sasluša.
Jer čak i ako drugi misle da ste previše anksiozni ili da umišljate stvari – niste.
Sada, šest godina kasnije, ponosno gledamo ovu snažnu, neustrašivu, prelepu devojčicu. Prevazišla je više toga u svom kratkom životu nego što će većina ljudi ikada.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U galeriji ispod pročitajte i najlepše citate o roditeljstvu:
BONUS VIDEO:
