"Novopečenim majkama u porodilištima kažu da nakon hranjenja bebu treba držati uspravno dok ne podrigne. Za kršenje ovog pravila umalo sam platila životom svoje bebe." - ispričala je jedna mama za portal noviteroditeli.bg. "Zazvonio je interfon. Hitna pomoć! Konačno! Utrčavši u stan i jedva ugledavši golo plavo dete u naručju mog muža, lekari su ga zgrabili i pojurili nazad. Uletela sam u kola hitne pomoći i stisnula se negde iza kauča. Nekoliko doktora se sagnulo nad mojom bebom, koja je imala samo nedelju dana ... Pre pola sata nije bilo znakova nevolje. Moja beba je već pola sata slatko sisala, a ja sam, iskreno, sanjala da će što pre biti zadovoljna. U blizini se vrteo trogodišnji sin: "Mama, hoćeš li uskoro? Želim da jedem!".
Najzad, beba je iskrivila usne i ukočila se, potpuno se "onesvestila". Podigla sam je i držala ga neko vreme. "Pa, mama, da li je jeo? Hajdemo da jedemo!" - zacvileo je opet stariji. "Idemo!" Nisam čekala podrigivanje i stavila novorođenče u krevetac na bok, stavljajući rolnu pelena iza leđa. Vratila sam se u sobu desetak do petnaest minuta kasnije i u prvom trenutku sam se ukočila od zbunjenosti. Moja beba je ležala na leđima, lice mu je bilo plavo, jezik mu je virio, a iz njega su izlazili mehurići kroz njegove nozdrve. Moj muž je pritrčao na moj vrisak. Zgrabili smo bebu i počeli mahnito da je svlačimo. Na moje reči "Beba ima sedam dana! On ne diše!" Dispečer hitne pomoći je pitao: "Da li ste ga već nazvali? Diktirajte svoje puno ime!" Vrisnula sam u telefon, - "Dete ne diše!" Dok smo čekali lekare, uspeli smo da izvučemo bebu na balkon. Iz nozdrva bebe su izlazili mehurići, grčio se u nekakvim grčevima, ten mu je ostao plav.
Ponovo sam pozvala hitnu pomoć. "Pozvali ste pre dva minuta. Auto se kreće", strogo me je ukorio dispečer. Konačno je zazvonio interfon – hitna pomoć! Iza kauča odeljenja intenzivne nege videla sam kako su lekari uključili nekakvu spravu pričvršćenu cevčicom za unutrašnju karoseriju automobila. Nešto je zujalo. "Postao je ružičast! Bože blagoslovi!" – rekla je bolničarka. I minut kasnije okrenula se prema meni: "Zašto to radiš? Najstarije dete je već veliko, može to da podnese. A ovaj se ugušio... Treba da ga držite dok ne podrigne ili bljucne... Imamo sreće što smo ga spasili..."
Automobil je uleteo u dvorište Centralne gradske bolnice, a na vratima nas je dočekao reanimator. "To je to, diše!" – saopštila je ekipa Hitne pomoći. Nekoliko minuta su pregledali bebu, a onda su mi ga predali, strogo zabranivši da ga hranim dva sata. Strah, napetost, bol, očaj i radost od spasenja - sve je to prsnulo u meni. Odjednom sam osetila kakav je to drag, voljen, dragocen čovek, iako je imao samo sedam dana. Moj proždrljivac se probudio i vrpoljio, ponovo zahtevajući svoje grudi, a ja sam zarila lice u njegova sićušna grudi i jecala. Tako glupa greška zbog koje sam ga zamalo izgubila!
BONUS VIDEO:
(Yumama/T.A.S.)