Banjalučanka Mirjana V. je u privatnoj firmi radila 18 meseci, a ugovor o radu joj se produžavao svakog drugog meseca. Nakon što je ostala u drugom stanju, ugovor joj jednostavno nije produžen.

"Imala sam određene komplikacije u trudnoći, i bila sam nekoliko dana na bolovanju, a istekom ugovora dobila sam obaveštenje da mi se isti neće produžiti. Nadređeni su mi 'objasnili' da sam dobar radnik i da se na posao mogu vratiti kada se cela 'epizoda završi'.

Zamislite 'epizoda'? A ja ništa ne mogu preduzeti, ne mogu ih tužiti, jer sam bila zaposlena na osnovu ugovora o radu na određeno vreme, koji nakon isteka nije produžen. I tačka, to je to, sam zakon je omogućio da nam ugovor na određeno, koji bi trebao biti izuzetak, postane pravilo. To me jako ljuti posebno jer se stalno priča o prenatalnoj politici, katastrofalnoj demografskoj slici, dok se istovremeno diskriminišu i kažnjavaju žene koje rade i zatrudne", priča Mirjana.

Stav Helsinškog komiteta za ljudska prava

Da je diskriminacija na bh. tržištu rada i te kako prisutna i da se većini žena nameće potpuno suluda i neetična odluka da biraju između posla i porodice, pokazuju i podaci Helsinškog komiteta za ljudska prava Republike Srpske.

Broj pristiglih prijava na njihovu adresu, nažalost, nije zanimarljiv, a i projekat koji su provodili "Zaštita trudnica i porodilja od diskriminacije", jasno pokazuju da je ova osetljiva kategorija prepuštena sama sebi.

"Potpuno su mi neshvatljivi poslodavci i taj njihov nedostatak empatije i osećaja društvene odgovornosti, kao da oni nemaju majke, sestre, supruge, ćerke, kao da su njih, eto, kao donele rode. Ne može se sve gledati kroz profit, a na koncu, ako se ne budu rađala deca, profita neće ni biti", istakla je Aleksandra Letić iz Helsinškog komiteta za ljudska prava.