Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

'Beše to rana i radost za ceo život': Bolna priča mame Milice koja je jedva preživela porođaj

"Primila sam mnogo infuzija, mnogo lekova, transfuzije krvi i non-stop sam bila na aparatu", ispričala je mama Milica svoju pretešku borbu sa preeklampsijom i HELP sindromom.

 Izvor: Foto: Shutterstock

Da mi je neko pričao ovako o svom porođaju i posleporođajnim danima rekla bih preuveličava ili svakom svoja muka najveća.

Ali beše to rana i radost za ceo život. Moje dete je dete korone, začeto kada se korona pojavila, međutim nije bilo te pošasti i pandemije koja je mogla našu sreću da umanji. Imaćemo BEBU posle toliko čekanja!

Termin porođaja je bio 21.09.2021,međutim, sudbina, mada pre bih rekla život se malo poigrao...

Povezane vesti

Povezane vesti

Devet meseci sam uredno išla na sve moguće kontrole, praćena trudnoća redovno, sve je bilo kako treba. Međutim, ulazak u osmi mesec je već slutio da nešto ne ide kako treba, bar sa mnom. Počele su da mi otiču ruke, noge, telo, ma sva sam se nadula kao žaba. Odlazak kod ginekologa i na kliniku je bio uzaludan, pošto su svi taj otok povezivali sa krajem trudnoće, govoreći da je to normalno i da otok spada kada se porodim. Meni je bilo sve gore, nisam mogla da spavam, da ustanem, da se krećem, sve sam radila sa teškom mukom i pod bolovima. Imala sam osećaj kao da će mi noge pući svakog trenutka.

Kad sam već videla da je vrag odneo šalu i da gubim dah ,da me dete podbada ispod dijafragme,odlučila sam da odem u porodilište. Tamo su me odmah primili na odeljenje patologije da bi ispitali šta mi je i od čega su silni otoci. To je bio 9. 9. 2020. Vodili su me iz sobe u sobu, na snimanja i ispitivanja, a ja sam jedva hodala. Naravno, svako pita možeš li, a ja progutam knedlu i kažem mogu. Gledali su istoriju trudnoće po mesecima, sve je bilo uredno, dete na ultrazvuku koji je rađen po stoti put bilo perfektno za 39. nedelju trudnoće, ali oni i dalje nisu znali sta mi je.

Noci 9. i 10. septembra su bile strašne. Povraćala sam do besvesti, sa mnom u sobi su bile dve cimerke koje su mi pomagale da ustanem iz kreveta, dodaju lavor, pomognu da ne padnem. Dozivale su sestre, koje su se kao i svi pitali šta mi je, šta sam jela, pila. Počela sam crno da povraćam. Doktori su odmah znali da je jetra u pitanju, odnosno enzimi jetre i odmah su počeli da mi mere pritisak. Za tren su tu bili i kardiolog i internista i ne znam više ko. Od muke i bolova nisam ništa više ni videla.

11.09.2020. ujutru, posle neprespavanih noći, dolazi sestra i odvodi me u jednu sobu gde je bio tim lekara i sestara. Ispitivali su me, pregledali, probili sluzni čep, ali niko ništa konkretno nije mogao ili hteo da mi kaže. Naravno, sve to vreme je telefon zvonio kao lud, suprug i moji roditelji su zvali po milion puta, svi su bili uplašeni, a ja od bola nisam znala kada ću da padnem. Molila sam Boga da mi pomogne i spasi to dete u meni, a sa mnom šta bude. Glupo razmišljanje, znam, ali da ste videli moje telo i otoke u tom trenutku, mislili biste da mi nema nade.

Pozvana sam kod načelnice patologije. Nisam znala u tom trenutku ko je i da će biti jedna od glavnih ljudi koji su mi spasili život. Čim me je videla, počela je da vrišti - Šta ste čekali, dete moje jesi li dobro, šta ste uradili. Pogledala me i upitala kolko mi treba da se spremim. Upitah za šta? Rekla je da radimo hitan carski rez sa totalnom anastezijom, čekanja nema, sada je pola deset, u deset do deset radimo carski rez.

Sve se brzo odigralo, straha više nije bilo, nestao je. Verovala sam da sam spasena.

Deset do deset, 11.09.2021, operacija počinje, ja sam se prekrstila, odjednom niotkuda u glavi reči pesme "Ti budi mi dobro, na meni kola nek se slome." Tu je prekid filma.

Osetih jak udarac, šamar, jedan, dva, tri, probudi se, vikali su uplašeno. Čula sam da me dozivaju, ali da reagujem nisam mogla. Jedva su me onako tešku preneli na drugi krevet. Živa sam, dobro je, šta mi je sa detetom, pomislih, ali ne mogu da izgovorim.

Bilo je to pet dana teške borbe da se spasi moj život, pošto je ustanovljena preeklampsija, odnosno HELP sindrom. Sećam se, za vreme moje trudnoće naša sportiskinja Bobana je umrla na porođaju iz istog razloga.

Mene je Bog spasio, dete je bilo super, sve je bilo u redu, rekli su mi da je mali ko šećer i da se igraju sa njim. Dobio je prosecnu ocenu 9/9, ali ga ja neću videti dok se ne oporavim. Molila sam za fotografiju, ali uzalud. Bilo je mnogo teško pet dana ne videti tek rođeno dete, zamišljala sam ga, gubila se u snovima i javi. Doktori i sestre su se samo smenjivali. Primila sam mnogo, mnogo infuzija, mnogo, mnogo lekova, transfuzije krvi i non-stop sam bila na aparatu koji je pokazivao pritisak i srce. Teško sam se javljala na telefon.

Kad su videli da mi je malo bolje, našalili su se doktori - zovemo te HELP. I tako u šok sobi ja ostah Help,a ne Milica.

Teško je bilo, čak i kad je sve prošlo, kroz san su mi dolazile slike te šok sobe. Svašta sam videla i preživela. Bilo je i gorih slucajeva. Žena do mene je rodila mrtvo dete, preko puta mene dijagonalno rodila je sa pola glave. Uzasi su bili sa svih strana, ali prestali su onog trenutka kada su me stavili na kolica i odvezli na peti sprat, neonatologija.

Da, konačno, bila sam uzbuđena kao nikad do tad. Čekla sam bebu, a oni su rekli da moram još da se strpim jer treba da provere da li je sve sa mnom okej, da se ne uzbuđujem i da provere ranu.

A onda odjednom, oko 12 h, dolazi sestra, donosi bebe. Odmah sam ga prepoznala - mali crni sa dugom kosicom, prćasti nosić i prćasta usta. Rekla sam Ovo je moje dete, moj nos i i usta, plakala sam kao kiša. Bio je to susret najdivniji na svetu. Posle toliko čekanja mali me gledao, svi u sobi su plakali jer su uglavnom znali o čemu se radi. Bio je tu kraj mojim mukama. Zaboravih i na ranu i bol i pritisak i srce, ma sve. Samo kad si ti, Mihailo, dobro i kad smo zajedno. Još samo da tata dođe po nas i da odemo našoj kući i budemo skupa i više nikad ne vidim bolnicu. Bila sam im beskrajno zahvalana, celoj bolnici, od čistačice do načelnika, ali nisam želela da ih vidim. Kažem beše to rana i radost za ceo život...

Mama Milica

Pročitajte i...

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: [email protected]

Najnovije

Vesti

Porodica