Priča mame sa Fejsbuk stranice “Stop akušerskom nasilju”, otkriva kako potpuno zdrava i uredna trudnoća, može da od redovnog CTG pregleda i prijema u porodilište, završi skoro tragično i ostavi trajnu traumu posle. Ova mama koja čeka drugu bebu, seća se svog prvog iskustva i detaljno opisuje kroz šta je sve prolazila:

“Pozdrav svim mamama i budućim mamama. Ne znam ni šta bih da pitam, osim da mi neko umesto od vas mene odluči šta da, naplašena od prvog porođajnog iskustva u Frontu, radim na ovom predstojećem porođaju. Ulazim u šesti mesec i ne znam šta da radim. Naime, pre 5 godina sam imala jak šamar osvešćenja u vidu akušerskog nasilja koje sam pretrpela, nakon savršeno uredne i mirne trudnoće. Dete i ja smo na kraju dobro, ali pukom srećom. Potpuno uredna i mirna trudnoća nisu bili dovoljni da takav bude i porođaj.”

Ova mama, zatim iznosi svoju čvrstu odluku, da je želela da se porodi prirodno, bez epidurala ali i mita, jer se se 2 i po meseca pripremala za porođaj pohađajući vežbe u Domu zdravlja Zvezdara.

Zatim nastavlja.

“Trudnoću sam vodila u DZ Mirijevo, gde mi doktor daje na početku 9. meseca uput za Narodni front, iako nisam planirala tamo da se porađam, već barem negde bliže mestu prebivališta (Gradska). Dobijam info da nije važno koja bolnica je na uputu, i da ako se zadesim recimo u Zemunu naravno biću primljena u Zemunsku bolnicu.

Druge nedelje 9. meseca pokvario im se CTG u DZ Mirijevo, te me savetuju da privatno odradim taj pregled, tad i još 2 puta do porođaja. Odbijam, jer mi se već odbija od plate za zdravstveno osiguranje, te ih pitam gde mogu da uradim pregled "državno". Dobijam naravno Front - jer to piše na uputu za porodilište. OK. Odlazim 3 nedelje zaredom, da čekam od 7 do 14h da budem primljena na CTG u Frontu. Treće nedelje se ispostavlja da sam u terminu, pa pošto se navodno i njima naprasno pokvario CTG, odlučuju da ostanem na odeljenju, jer "tamo je ispravan CTG", a i u terminu sam pa možda i krene porođaj uskoro.

Na odeljenju me prima mlada doktorka s kojom pravim šalu na račun godina (isto smo godište, nije htela da upiše da imam 31 godinu iako ih za 10 dana punim), pa upisuje 30, smejemo se obe - kao da je bitno... Prilikom pregleda ustavnovljava da nisam ništa otvorena i da neće skoro. CTG uredan.

Sutradan konzilijum odlučuje šta će sa mnom - jer je gužva u porodilištu (ležim na odeljenju za visokorizične trudnoće iako nemam takvu jer na običnom odeljenju nema mesta) a ja sam u terminu pa me ne bi puštali kući već bi da poguraju.

Dobijam indukciju vaginalno, oralno i intravenozno. Ceo dan se ništa ne dešava. Uveče dobijam novu dozu. Polako osećam kontrakcije, ali uspevam da odspavam. Budim se oko 6h, 19.09.2018. i spremam se za dogovoreni CTG u 7h. Sestra ulazi i kaže da je dežurna doktorka (koja me nije ni videla a kamoli pregledala), zvala iz porodilišta da me polako spuste i spremaju, da ostavljam sve stvari, da će ih sestra sneti kasnije.

Ne osećam se spremno i kao da je vreme - ali šta ja znam, prvi put se porađam. Uzimam samo telefon i labelo (rekla mi babica sa priprema - jer "ne daju vodu tokom porođaja pa da se osveže usne makar").”

Buduća mama je bila i neprijatno iznenađena, jer je stekla utisak da njena cimerka, koja je platila za svoj bolji tretman, bila češće obilažena i bolje pažena, od strane anesteziologa.

“Nakon pripreme ležem na sto, do mene je devojka koja ne progovara ni sa kim osim sa anesteziologom koji je, posle ću se uveriti, obilazi na svakih 20 minuta.

Dolaze doktor i babica i pitaju me:
"Čija si?". E tu se Pandorina kutija otvara.
- Ničija.
Pogledaju se.
- Kako ničija?
- Pa lepo, CTG ne radi u Mirijevu pa sam dolazila ovde, a onda i ovde nije radio pa me primiše na odeljenje jer sam bila u terminu.

Odlaze.

Babica se vraća, odvrće mi indukciju, sa onog na koliko je primarno uključena na 6 puta jače i odlazi. Nakon sat vremena sam u potpunoj agoniji i ne uspevam da primenim tehnike disanja naučene na pripremama. Bacam pogled na CTG s moje leve strane i ne znam sa koje strane treba gledati papir koji izlazi jer moje kontrakcije izgledaju kao izveštaj seizmičkog zavoda u epicentru potresa. Nemam kad da dišem pravilno, hiperventiliram jer je indukcija prejaka i prebrza.

Zovem babicu, ništa. Nakon možda 15-ak minuta opet dozivam jer krećem da gubim osećaj u ekstremitetima i drhti mi vilica. Ne dolazi. Posle trećeg dozivanja napokon dolazi, pitam je za epidural. Ne odgovara, samo se okreće i odlazi. Cimerku mi po 4. ili 5. put obilazi anesteziolog, cvrkućući.

Prolazi još sat i stvarno više nemam snage ni da viknem, već razmišljam kako ću se onesvestiti i kako neću imati pojma šta se dešava sa bebom i kako sam ugrozila savršenu trudnoću inaćenjem protiv mita i korupcije. Već gubim svest polako kad se ispred boksa pojavljuje doktorka s prijema - ona što isto ima 30 a ne 31 godinu.

Smognem ono malo snage da podignem ruku i prošaputam "doktorka". Sreća, dovoljno jako jer se okreće i vidi me. Brzim korakom ulazi u boks.
- Juu pa Vi se već porađate?!
- Pa... Pogurali su...
Pogleda u CTG pa u indukciju. Pogleda me u oči.
- Jeste dobro?
- Ne...
- Ne izgledate dobro. Jeste tražili epidural? (On je u Frontu besplatan).
- Jesam...
- I?
- Nisam dobila odgovor...
Izleće iz boksa i viče kroz zube:
- Žena u kecu samo što se nije onesvestila, na šta ovo liči?!? Brzo anesteziologa!

Vraća se, uzima me za ruku i kaže mi da izdržim, da će brzo doći dežurni anesteziolog.
To brzo je potrajalo još pola sata. Vidno besna, anesteziolog mi naredi:
- Ustani, podigni se, sedi na ivicu kreveta.
- Ne mogu...
- Kako ne možeš? Moraš da sedneš, kako da ti dam anesteziju?
- Ne mogu da se pomerim...
- Ajde ajde, potrudi se.

Drhte mi apsolutno svi delovi tela i sad već nisam sigurna ni da želim da mi bode kičmu dok se toliko tresem, ali uspevam da se pridignem i smirim na 5 sekundi.

Odlazi.

Nakon 15 minuta ne osećam bol ali osećam ono što je verovatno faza napona, jer je pritisak na rektumu, ali nisam sigurna, a baš zbog tog nemanja pojma šta se tačno dešava kad si utrnut nisam isprva ni bila za epidural. Htela sam da proživim svaki trenutak. Da mi je bilo dopušteno da se polako otvaram, možda bih i uspela. Ovako, nisam imala šanse.

Zovem babicu da proveri šta se događa, kažem joj za rektum.
- A ti si pripremljena?
- Pa išla sam na pripreme, da…

Pogleda.

- Ju pa ti samo što nisi! Znaš da spuštaš bebu na strani?
- Znam.
- Spuštaj, sad će doktor.
I dok sam ja gurala kao sivonja jer ne osećam kad šta treba da radim, naravno iscepala sam i grlić, i zid, i sve što se dalo iscepati. Doktor je stigao taman da prihvati bebu i kaže: "11:55".

Ja uspevam da se nasmejem i pravim šalu na račun "5 do 12".

Stavili su mi je na grudi, a iz mene je kroz plač izletelo: "Ne da mama nikom!"

Babica izgovara, kezeći se: "Eto, sad možeš da kažeš da si dobila epidural besplatno u Frontu"

Epidural je inače, tek jedva 1/4 istekao.

Sat kasnije, tokom tuširanja, padam u nesvest. Ipak mi donose bebu da bude sa mnom ali posle 4 sata od rođenja.
E sad - uspela sam pre neki dan, posle toliko godina, da saznam ko je mlada doktorka koja nas je spasila. Imam opciju da se porađam kod nje, u Frontu, ili da prosto odem u Gradsku kako sam i prvi put htela, bez ikakvih podmićivanja i koverata. Mene samo brine šta će mi prethodna trauma uraditi kad se nađem u samom boksu Fronta, ako se odlučim za tu opciju.
Izvinjavam se na romanu, jednostavno sam potpuno sluđena, očajna i ne osećam se sposobnom da donesem normalnu odluku... Kad samo pomislim šta bi bilo da se doktorka nije pojavila kad se pojavila... Nije mi dobro. Hvala na razumevanju."

(Yumama/ Stop akušerskom nasilju)

BONUS VIDEO

"POROĐAJ KOD KUĆE JE MOGUĆ, NIKADA NEĆU ZABORAVITI TAJ TRENUTAK!" Brazilac otkrio: Sve je krenulo od drugaričinog pitanja Kurir televizija