REKLI SU MI DA NEĆU IMATI DECU, A VEĆ SAM BILA TRUDNA: Na porođaju sam doživela pakao a onda dobila i SEPSU

Kolika je snaga majke zna svaka žena koja je rodila, koja se borila sa najjačim bolovima u životu samo da bi njeno dete upoznalo svet na najlakši način, a onda posle svega ustala i istog trenutka okrenula život naopačke i svoju mrvicu stavila ispred svega, svih ljudi i svakog bola koji i dalje oseća.

"Dete sam iz skromne porodice. Verovala sam u ljude, ljubav, pažnju, osećanje. Porodica je uvek bila tu za mene. Suprug i ja smo poželeli da osnujemo porodicu, ali na početku sreća nije bila na našoj strani. Bila sam u državnoj bolnici gde su mi rekli da nikada neću imati bebu. Kakvo razočarenje, poraz! Najveća snaga i podrška bio mi je suprug koji nije hteo da me ostavi. Nakon nekog vremena odlučili smo da odemo u privatnu ambulantu. Tamo su nas ljubazno dočekali, a doktor je ustanovio da je došlo do greške u državnoj bolnici. Nisam imala nikakve probleme, mogla sam da postanem majka. Čak sam i bila trudna 7 nedelja. Kada smo to saznali, našoj sreći nije bilo kraja. Imala sam poverenja u tog doktora, tako da sam tu i trudnoću vodila svih 9 meseci. Kako se približavao porođaj, tako je i moj strah sve više rastao jer sam znala da me očekuje porođaj u državnoj bolnici."

Kada je došao dan porođaja Andrea je bila presrećna jer će uskoro u svom naručju držati bebu, ali strah koji je imala zbog državne bolnice pokazao se kao opravdan.

"U porodilištu sam bila sama, gladna, žedna, preumorna. Nakon 7 sati patnje, jakih kontrakcija i bola, morala sam da idem na hitan carski rez. To je jedina operacija koja otvara kožu i 7 slojeva ispod nje, a zatim 'šije' stvari nazad. Nekoliko sati nisam mogla da ustanem iz kreveta, ali sam preuzela ulogu majke, odgovornost i brigu o bebi. Bol je strašna ali majčinski instinkt je toliko jak da svaka mama skupi snagu, zagrli svoju bebu i baš zbog toga je povezanost majke i deteta jača od svega."

Andrea je posle carskog reza imala komplikacije. Lekari su joj rekli da je mogla i život da izgubi da je kasnije došla, ali i pored svega toga, najbitnije joj je bilo da nahrani, drži i gleda svoju bebu.

"Nekoliko dana po izlasku iz bolnice dobila sam sepsu. Kada sam se vratila kod lekara rekli su mi da sam sačekala drugi dan da bih dobila temperaturu i da ne bih mogla da se izvučem ili da sam čekala zoru, ne bih je dočekala. Te reči mnogo bole. Te reči su ostale duboko urezane. Rana mi je pukla na dva mesta, na jednom 4 centimetra, na drugom jedan", govori Andrea i objašnjava dalje:

"Ja polumrtva na krevetu, moje čedo pored mene. One okice mile, one usnice slatke koje su tražile podoj, one se nikad ne zaboravljaju. Tada sam prestala da verujem ljudima jer sam tek tada videla koliko neko može biti zloban. Svakodnevno su mi čistili ranu, primala sam brojne terapije i zbog toga nisam smela da dojim bebu. A dojenje mi je bilo jedino što me vezalo za moje čedo. Prošla sam kroz pakao. Pakao kroz koji nijedna žena ne bi trebala da prođe. Posle razne terapije, šivenja, boli i patnje, uspela sam da zadržim mleko. Moje mleko je bilo potrebno bebi, zbog njega sam sve izdržala. Moja beba je želela mamu, a ja sam iz pakla izašla kao pobednica, sve zbog mog sina."

Mama Andrea je svojom pričom poželela da podstakne žene da se bore za svoju decu jer možda nisu ni svesne koliku snagu imaju i koliko mogu, sve do trenutka dok ih život ne stavi na ispit.

Ona je za kraj poručila: "Ako se i vama nešto slično desilo, budite jake i ponosne na sebe, kao što sam ja. Žene, majke i kraljice."

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, godine) na e-mail: iskustva@yumama.com.

(Yumama)