Porođaj predstavlja neizvesnost i za višerotke, a trudnice koje nemaju iskustvo rađanja - gotovo uvek osećaju izvestan strah, ponekad toliko intenzivan da insistiraju na carskom rezu po svaku cenu. A bebu niko ne pita šta je za nju bolje!

Priroda je odavno dala odgovor na to pitanje, a medicina polako pronalazi i dokaze da je ona u pravu. Međutim, prirodni porođaj nije uvek najbolje rešenje za mamu ili bebu, ili za obe, pa akušer ima delikatan zadatak da donese odluku o najboljem načinu završetka svakog pojedinačnog porođaja. Indikacije za carski rez mogu da budu od strane majke, od strane fetusa, ili oboje. Generalno, bilo koja situacija u kojoj prirodni porođaj može da ugrozi majku, bez obzira na fetus, opredeljuje akušera da se odluči na carski rez. Ukoliko majka nije ugrožena, u prvi plan izbija interes novorođenčeta, koji će biti analiziran u daljem tekstu.

Šta ukazuje da porođaj treba da bude prirodan?

Za zdravo, terminsko novorođenče, čija je majka takođe zdrava, i kada ne postoji nesrazmera između njegovih dimenzija i porođajnog kanala, najbolji način završetka porođaja je prirodni - vaginalni. Normalan porođaj za bebu predstavlja priličan napor, ali ako dotadašnji tok trudnoće nije bio praćen komplikacijama, terminska beba ima mehanizme da taj napor savlada, koristeći energetske zalihe, nagomilane pred kraj trudnoće. Njen mozak produkuje i prirodne anestetike - endorfine, koji je lišavaju osećaja bola prilikom provlačenja kroz porođajni kanal. Dokazan je povišen nivo tih supstanci u krvi pupčanika neposredno posle porođaja.

Kad je carski rez jedina opcija?

Kada je u pitanju nedonošče ili beba mala za termin porođaja, stvari stoje drugačije. Beba koja se rađa puno pre predviđenog roka, može da bude ugrožena prirodnim porođajem - jer ima veoma nežne krvne sudove u mozgu, koji lako prskaju pod pritiskom tokom prolaska kroz porođajni kanal.

Još neki razlozi ZA carski rezPostoje još neke, ređe situacije, kod kojih je za bebu bezbednije da se rodi „zaobilaznim“ putem: aktivna infekcija porođajnog kanala majke herpes virusom, neke telesne nenormalnosti ploda (na primer, prevelika glava), ili samog porođajnog kanala, i drugo.

Beba koja je previše mršava (hipotrofična), kao posledica intrauterusnog (unutarmateričnog) zastoja u rastu, nema rezerve masnog tkiva iz kojih bi crpela energiju. Odnosno, ona ne poseduje energetsku rezervu potrebnu za vaginalni porođaj, pa lako može da dospe u stanje hipoksije (smanjena količina kiseonika u tkivima), sa dalekosežnim posledicama. U navedena dva slučaja, a naročito ako su kombinovani (hipotrofično nedonošče), često je za bebu sigurnije da se rodi carskim rezom. Ukoliko još prednjači karlicom umesto glavom, ili je u pitanju više od jednog fetusa, akušer će se gotovo uvek odlučiti da porođaj završi operativnim putem.

U nekim centrima su, kod svih prvorotki, čak i onih bez komplikacija, karlična prezentacija ploda i višestruka trudnoća apsolutne indikacije za carski rez. U našoj sredini, akušer odlučuje prema situaciji, jer nepredviđene komplikacije mogu da nastanu i u toku samog porođaja (beba se postavi u nepovoljan položaj, ispadne pupčanik, nastane obilnije krvarenje i slično), kada je neminovan hitan carski rez.

Loše strane carskog reza za novorođenče:

- opšta anestezija (uspavljuje i bebu), mada to može da se izbegne porođajem u spinalnoj anesteziji, kada je majka budna, ali ne oseća bol

- izostanak istiskivanja plućne tečnosti iz disajnih puteva, što se normalno događa prilikom prolaska kroz porođajni kanal

- kasni početak dojenja - češći problemi sa dojenjem

- produžen boravak u bolnici - povećan rizik od infekcija

- imunološki problemi (gutanje bolničkih klica umesto sadržaja porođajnog kanala često usmerava razvoj imuniteta novorođene bebe u pravcu sklonosti ka alergijama)

Šta ako je beba krupna, a majka sićušna?

Još pre porođaja, babica uzima trudnici karlične mere, na osnovu kojih se procenjuje veličina porođajnog kanala, dok se ultrazvučnim pregledom procenjuje veličina bebe. Ponekad je, kod veoma krupne bebe i "sićušne" majke, na prvi pogled jasno da postoji nesrazmera, pa se unapred planira porođaj carskim rezom, kako bi se izbeglo da se beba „zaglavi“ u porođajnom kanalu.
PageBreak

Šta se saznaje uz pomoć CTG zapisa?

U toku trudnoće, a naročito porođaja, povremeno se radi CTG (kardiotokografija), to jest registrovanje srčanih tonova ploda i jačine materičnih kontrakcija majke pomoću aparata kardiotokografa, koji podatke beleži na traci. Lekar na osnovu CTG zapisa procenjuje stanje ploda. Svaka fetalna patnja se odražava na srčanu frekvencu - i ako se tokom, a ponekad i pre porođaja jave znaci asfiksije (ugroženost fetusa nedostatkom kiseonika), a druge metode ne pomognu i nema vremena za prirodni porođaj, on se završava carskim rezom.

Neretko se, kod majki koje imaju veći broj rizika za pojavu fetalne asfiksije (povišen krvni pritisak, šećerna bolest), naročito ako su starije prvorotke (preko 35 godina), zbog očekivanog produženog porođaja za koji beba nema energetske rezerve, unapred planira carski rez u interesu novorođenčeta. Ukoliko beba nije ugrožena vaginalnim porođajem, treba insistirati na njemu, jer carski rez ima i loše strane.

Kada se opredeliti za epiduralnu anesteziju?

Mnoge trudnice, svesne neželjenih posledica carskog reza po sebe i bebu, u strahu od porođajnog bola traže da se porođaj obavi u epiduralnoj anesteziji. Ova metoda podrazumeva davanje anestetika u epiduralni prostor, uzanu zonu uzmeđu dve ovojnice kičmene moždine, injekcijom u međupršljenski prostor na donjem delu leđa. Posle toga, trudnica ne oseća porođajne bolove, ali da bi se porodila - ona mora aktivno da učestvuje u fazi ekspulzije (izbacivanja) ploda, snažnim napinjanjem. Zato se u fazi napona anestezija značajno smanjuje.

Iako porođaj u epiduralnoj anesteziji, datoj od strane iskusnog anesteziologa, može da prođe "glatko" - što je češće slučaj kod žena koje su već rađale, praksa je pokazala da se anestezirane trudnice - naročito prvorotke, ne osećajući prirodnu snagu napona, slabije napinju, pa se beba rađa zamorena, često tek uz pomoć akušerskih intervencija, i zahteva urgentnu pomoć neonatološkog tima. Ako njena patnja nije dugo trajala, ova pomoć, pružena još u porođajnoj sali, obično je dovoljna da sa bebom bude sve u redu. I statistika je pokazala značajno nižu ocenu bebe u prvom minutu nakon porođaja u epiduralu u odnosu na porođaj bez anestezije, dok u petom minutu posle porođaja nije bilo razlike.

Šta su akušerske intervencije?

Kada beba "zastane" na samom izlazu iz porođajnog kanala, akušer će pokušati da joj pomogne da dođe na svet - bilo nekom od tehnika ručne pomoći, bilo uz pomoć instrumenata vakuum ekstraktora ili forcepsa (akušerskih klešta). Iako ove intervencije, urađene od strane iskusnog stručnjaka i u pravom trenutku (pre nego što nastupi asfiksija), ne ostavljaju nikakve štetne posledice po bebu, statistika je pokazala da je kod njihove primene, posebno vakuum ekstraktora, češće krvarenje u bebinom mozgu - jer krvni sudovi kod već asfiktičnog ploda ponekad ne mogu da izdrže dodatni pritisak.

Šta na kraju možemo da zaključimo?

Priroda se postarala da obezbedi najbolji put dolaska novog ljudskog bića na svet. U retkim situacijama, prirodni porođaj nije najbolje rešenje za bebu, o čemu odluku treba da donese isključivo akušer - koji se, u slučaju potrebe, konsultuje sa kolegama drugih specijalnosti. Nikako se, sa aspekta bebe, ne preporučuje porođaj carskim rezom na zahtev majke, a bez medicinskih indikacija. "Bezbolni" porođaj u epiduralnoj anesteziji nije bez rizika za novorođenče, ali ako prođe bez komplikacija, ne ostavlja na njega nikakve neželjene posledice, za razliku od carskog reza. Akušerske intervencije je bolje izbeći dobrom saradnjom trudnice i tima koji obavlja porođaj. Zato bi najbolje bilo da se svaka prvorotka, nakon redovno kontrolisane trudnoće, što bolje pripremi za porođaj, za šta sada postoji puno mogućnosti (literatura, internet, psihofizička priprema), kako bi sama "situaciju držala pod kontrolom". Na kraju krajeva, od kad je sveta i veka, žene imaju tu privilegiju da osete dolazak svog čeda na svet, što se pamti čitavog života, a porođajne muke se zaboravljaju čim prestanu.

Tekst: Prim. dr Maja Skender, pedijatar