- Slavica je rođena na Kosovu i Metohiji, a majka ju je odmah po rođenju poklonila svojoj jetrvi koja nije mogla da ima dece.
- Istinu je otkrila sasvim slučajno kada je imala 15 godina, a kasnije je o svom životu napisala i roman.
Odmah po rođenju, Slavicu Đurić Sedlarević njena biološka majka predala je svojoj jetrvi — ženi koja, uprkos godinama pokušavanja, nije mogla da ima dece. Taj čin nije bio rezultat prisile, već dogovora dve žene koje su volele jedna drugu, patile zajedno i želele da se od bolnih tajni zaštiti cela porodica. Ono što je godinama delovalo neverovatno svima koji su čuli priču jeste činjenica da su se dve jetrve zavetovale na ćutanje i dosledno čuvale tajnu decenijama.
Slavica, dete oko kojeg se zavet sklopio, kasnije je o svom životu napisala roman "Rođena pre nego začeta", u kojem je ona i glavni lik. Njena životna priča počinje u malom mestu Istoku, u srcu Metohije — mestu čvrstih rodbinskih veza, visokih moralnih normi i tradicije koja ostavlja dubok trag u životima ljudi.
Metohija 60-ih godina, mesto gde je majčinstvo bilo pitanje časti
Istok 60-ih godina bio je sredina u kojoj su porodične veze bile izuzetno snažne, ali i sredina u kojoj je na žene koje nisu mogle da rode decu društvo gledalo surovo. Žena bez dece smatrala se nepotpunom, nesrećnom, pa čak i manje vrednom — teret koji je teško padao onima koje su patile u tišini.
Slavičina biološka majka bila je mlađa jetrva, žena koja je desetak godina vodila borbu sa sterilitetom. U želji da se ostvari kao majka, obilazila je lekare, manastire, tražila pomoć gde god je mogla. Kako sama Slavica kasnije prenosi, reka suza nastajala je iz njene patnje.
"Moja majka koja me odgajala, Anđa, kad se udala došla je u porodičnu kuću mog oca pre druge jetrve, žene koja me rodila, druga je mlađa bila. Ona se desetak godina lečila od steriliteta i nije mogla da prihvati to da ne može da se ostvari kao majka. U to vreme je obilazila lekare, manastire, raspitivala se ko sve može da joj pomogne. Moja majka je videla koliko ona pati i koliko želi dete i reka suza je nastala od te njene patnje."
Dogovor dve jetrve, tajna koju je nosila ljubav, a ne stid
Kada više nije ostajalo mnogo nade, dogodilo se nešto neočekivano — ponuda koja je promenila život svima uključenima. Druga žena, Slavičina biološka majka, videla je koliko njena jetrva pati. Jednog dana joj je rekla:
"Ne mogu više da te gledam kako patiš. Ja ću da ti pomognem."
Tada su se dve jetrve dogovorile: jedna će roditi dete za drugu, i to će ostati tajna unutar porodice. Bio je to čin ljubavi, žrtve i solidarnosti kakav se retko sreće.
Trudnoća pod dvostrukom brigom
Njihov odnos tokom trudnoće bio je poseban, pun nežnosti i uzajamne brige. Jedna žena nosila je dete, a druga je pazila na nju kao da pazi na sopstvenu trudnoću — da se zdravo hrani, da ne brine, da bude mirna i srećna.
Kada se Slavica rodila, bila je jako sitna, ali je preživela svoju prvu životnu bitku. A onda je nastupilo najteže — trenutak kada jedna žena rađa dete, a druga ga podiže.
Zid između majčinstva i obećanja
Dve žene živele su u zajednici, delio ih je samo zid. Slavičina majka koja ju je odgajila, Anđa, plakala je nad kolevkom jer nije mogla da doji dete koje je toliko želela. Druga majka, ona koja ju je rodila, imala je mleka — ali nije mogla da je nahrani jer se zavetovala da dete više nije njeno.
Uz pomoć lekara, Anđa je uspela da othrani Slavicu. Dogovor je bio jasan: Anđa će dete podizati potpuno po svom osećaju, kao da ga je rodila.
Kada je "strina" zapravo majka
Slavica je rasla verujući da je žena koja ju je rodila — zapravo njena strina. Nije imala bliske odnose sa biološkom majkom, što je dodatno učvršćivalo tajnu. Istina je došla tek mnogo kasnije, sasvim slučajno.
Otkrivanje tajne u 15. godini i to preko papira koji menja život.
Kada je trebalo da podigne rodni list za školu, otišla je sama u opštinu. Tamo su se, kako kaže, službenice gurkale i pogledima pitale zašto je dete došlo bez roditelja. Kada je videla imena u dokumentu, shvatila je da se nešto ne uklapa.
To je bio trenutak kada se otvorila Pandorina kutija.
"Službenice su se gurkale, vidim da nešto nije bilo kako treba, onda su me pitale koja mi je od njih dve majka. Druga žena, koja je znala istinu, pokušala je da izvuče priču. Ali meni je već tada bilo jasno o čemu se radi. Znala sam da Anđa nije žena koja me je rodila".
Reakcija na otkrivenu istinu
Kada je došla kući, samo je snažno zagrlila svoju majku Anđu. Ona je bila zbunjena, a Slavica je izgovorila reči koje su majci bile jasnije nego bilo kakvo objašnjenje:
"'Hoću da te grlim i da te ljubim'. Mami je bilo čudno, kaže - 'pa šta ti je dete?'. Osećala sam potrebu da joj se prećutno zahvalim što ima toliko srce, što je tako brižna i pažljiva prema meni, a nije me rodila".
Ubrzo su se preselili u Jagodinu i odvojili od porodične kuće gde je ostala njena biološka majka koju je zvala strinom. Nikada o tome više nisu razgovarale, iako je Slavica znala pravu istinu.
Kasnije u životu, Slavica je jasno razlikovala osećanja prema dvema ženama.
Smrt žene koja ju je odgajila – Anđe – pala joj je mnogo teže nego smrt biološke majke. Kako sama kaže:
"Biološka majka koju sam zvala strinom imala je dobro srce. Ali Anđa, koja me je odgajila, volela me je duplo više. Od te silne želje što nije mogla da rodi, zasipala me nežnošću i ljubavlju, ja sam bila baš srećno dete".
Roman kao beg, izlečenje i istina
Iz svega što je doživela, rodila se potreba da ispriča priču. Tako je nastao roman "Rođena pre nego začeta", delo koje ne samo da otkriva neobičnu sudbinu jedne devojčice, već i slavi snagu ženskog srca, majčinstva i žrtve.
Slavica je tako zabeležila priču koja nije samo lična — to je priča o vremenu, mestu i ljubavi koja je bila jača od konvencija, glasa javnosti i bilo kog pravilnika.
U foto galeriji pogledajte i najlepše citate o roditeljstvu:
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)