Ana Babić, koja je rođena i odrasla u Budimpešti, u tom gradu živi sa svojim suprugom Laslom i njihovom decom, Rozom i Lorincom. Oni su se zbog posla selili u Škotsku i Italiju, nakon čega su se vratili u Budimpeštu. Ona je za portal cupofjo.com ispričala kako izgledaju porodičan život i odgajanje dece u našoj susednoj Mađarskoj.
Najpre, ispričala je kako tamo izgledaju trudnoća i porođaj.
"Oboje dece sam rodila u Budimpešti. Trudnice ovde obično biraju državnu bolnicu u svojoj blizini, a zatim odatle biraju lekara. Čini se da svi lekari pružaju dobar nivo nege, ali bolničke zgrade se razlikuju po veličini i kvalitetu. Kada stignete u bolnicu, boravite u sobi koja se zove vajudo, gde šest žena ima kontrakcije u šest kreveta, veoma blizu jedna drugoj. Ponekad žene ćaskaju između kontrakcija! Moj prvi porođaj je bio veoma dug, pa sam sedela na bolničkom krevetu i pokušavala da čitam 'Devojku u vozu'. Ostale žene u sobi su već bile u daljim fazama porođaja i u jačim bolovima od mene, i sećam se da sam spustila knjigu i pomislila da je ono što se dešava u sobi već previše za podneti!"
"U Budimpešti obično ostajete u bolnici tri dana sa novorođenčetom. Opet, bolnica određuje koliko privatnosti imate. Možda ćete biti u sobi sa četiri ili šest drugih žena. Tokom prve noći, lekari vas zamole da ostavite bebu sa medicinskim sestrama. Moja dula mi je rekla: 'Porođaj je bio težak posao i narednih 20 godina će takođe biti teško. Lepo spavaj večeras, mama'", priseća se Ana.
Ona ističe da u zavisnosti od toga kojim poslom se žena bavi i koliko dugo je bila zaposlena pre nego što se porodila, novopečena mama može da dobije i do tri godine plaćenog porodiljskog odsustva.
"Tokom prve dve godine prima deo svoje prethodne plate. U trećoj godini se pruža samo mala količina pomoći — samo od toga se ne bi moglo živeti, pa je ne koriste svi. Posle te tri godine, poslednje radno mesto majke mora da ponudi poziciju koju je napustila pre porođaja. Postoji debata da li ovaj sistem treba modernizovati, ali to je bio luksuz za našu porodicu. Čula sam prve reči svoje dece i naučila ih kako da hodaju. Ali bilo je dugih zimskih dana kada sam želela da imam svoj kancelarijski posao! Možete početi da se osećate izolovano. Lako je izgubiti prijatelje zbog različitih načina života".
Zanimljivi običaji
"Na selu, a ponekad i u velikim gradovima, postoji tradicija koja se zove komatal, ili zajednički ručak prijatelja. Dok je žena prvih nekoliko nedelja sa novorođenčetom, rođaci i prijatelji svakodnevno organizuju obroke za porodicu. Sećam se kada se Roza rodila, vratila sam se kući iz porodilišta i žena mog brata je napravila brdo palačinki i domaći džem od jagoda i ostavila u naš frižider. Nakon dojenja te večeri, nikada nisam bila toliko gladna. Pojela sam gomilu palačinki i osećala sam se zaista zahvalno".
Takođe, Ana ističe da se neguje i tradicionalni običaj Ringato, "gde jednom nedeljno prisustvujete sesijama u zajedničkoj prostoriji gde majke i očevi sede u krugu na podu sa bebama u krilu i pevaju zajedno. Upoznajete mnogo novih roditelja u svom komšiluku. Verovanje je da pomažete u negovanju emocionalne inteligencije i razvoja mozga pevajući ove narodne pesme svojoj bebi".
Neželjeni saveti su uobičajeni
"Bake su na vrhu hijerarhije u našem društvu i ništa ne može da ih spreči da vam kažu ono što su naumile. Kada putuju autobusom ili tramvajem, deca moraju da ustanu i ustupe svoje mesto starijim osobama, inače dobiju 'pogled'. 'Zar nemaju cipele, dušo?' je rečenica koju čujem svakog letnjeg dana kada pustim decu da trče bosa u parku. Kada ste sa bebom, u metrou ili u apoteci, govore vam kako da vaspitavate dete. 'Samo dojite' ili 'Dajte im adaptirano mleko, neće škoditi.' Takođe, moja omiljena rečenica: 'Da li je druga beba bila planirana? Samo dve godine razlike!' U Mađarskoj nikada ne postoji rečenica koja počinje sa 'Po mom mišljenju…'".
Društvo prilagođeno deci
"Deca su ovde veoma voljena. Kada imate decu u Mađarskoj, to je kao da nosite znak na kojem piše: 'Spreman/na sam za razgovor bilo kada, samo razgovarajte sa mnom.' Ljudi će vam ispričati cele svoje priče o porođaju u metrou! Sistem javnog prevoza je takođe prilagođen deci. Ako imate kolica, možete pratiti znakove na tramvajskim stanicama koji vam pokazuju gde da stanete da biste ušli na šira vrata. A svaki treći autobus ima donji sprat namenjen majkama i deci, tako da niko ne mora da podiže kolica", navodi Ana i praktične strane porodičnog života u Budimpešti.
Uloga baka i deka
"Bake i deke su važni u mađarskoj kulturi zbog dugog radnog vremena roditelja, a mnoga deca idu kod baka i deka posle škole popodne. Deca često provode nedelje letnjeg raspusta kod svojih baka i deka. Moji roditelji žive nekoliko blokova od nas i unuci ih obožavaju. Nekih subota vode moju decu u park ili zoološki vrt i ostavljaju mene i mog muža da odmorimo".
Domaća hrana se jako ceni
Ana ističe da se domaća hrana jako ceni, i da studenti vikendom idu kući kako bi uzeli šest obroka za narednu nedelju, koje su pripremile njihove mame.
"Uloge ovde su i dalje prilično tradicionalne — od žena se očekuje da se u potpunosti brinu o deci i vode domaćinstvo — iako naša generacija postaje ravnopravnija. Klasična mađarska kuhinja je teška — puno je jela na bazi krompira sa kobasicama i crnim lukom. Ali moja generacija kuva više jela na bazi povrća. Naša porodica pravi fuzelek, gusto, kremasto jelo od povrća. Ljudi ovde takođe vole rustični hleb; za mnoge porodice, doručak i večera se zasnivaju na sendviču ili krišci hleba sa sirom, salamom, paradajzom i paprikom. Moja nacija takođe voli slatkiše, a za mene je vrhunac domaći voćni džem", zaključuje ova mama.
BONUS VIDEO:
