Ja sam mama zbog koje je svima neprijatno: Stalno me pitaju vidim li šta moja deca rade, a ovo je moja priča

Lindzi Volf, autorka na portalu Scary Mommy opisala je šta za nju znači "slobodno" roditeljstvo i zašto ga praktikuje. Njen tekst prenosimo u celosti.

Moju petogodišnju ćerku tako povremeno možete da vidite kako s osmehom na licu skače s tobogana ili se na svoj način zabavlja s nekom drugom igračkom. Dok moj osamnaestomesečni sin svoje vreme na igralištu obično provodi bez pantalona i bosonog, po mogućnosti s rukama prekrivenima blatom. Ono što je svaki put neizbežno je uskakanje drugih mama - a da se razumemo, čine to često, kako bi me pitale imam li ja uopšte oči i gledam li ja kakve to "majmunarije" moja deca izvode. Na to pitanje ja se samo nasmešim i kažem - da. Ja sam majka koja ceni i praktikuje "slobodno" roditeljstvo od 0 do 24 i to mnoge druge roditelje dovodi do ivice, navela je Lindzi Volf za Scary Mommy.

Predrasude i stalna pitanja

Mnogi ljudi pitali su me zašto upravo to smatram savršenom vaspitnom metodom, a mnogi su na nju i prevrtali očima. Imala sam i situacije u kojima bi mi druga deca sa igrališta dolazila do mene i pitala me: "A zašto vaša beba ima boju po celom telu?" Ali kada im objasnim da u našoj kući svi imaju dopuštenje da rade ono što hoće, pa iako to bilo i obojiti celo telo, njihov mali mozak kao da je "eksplodirao" od sreće i informacija koje su im prošle glavom. Prema članku iz 2019. godine u časopisu Good Housekeepinga, slobodno roditeljstvo "ima za cilj podsticanje nezavisnosti dece pružajući im veću autonomiju i manje nadzora odraslih. To nije potpuno odricanje od pravila, kao što je permisivno roditeljstvo". To je ključno razlikovati.

Moja kuća nije mesto na koje možeš da dođeš i živiš bez apsolutno svih pravila. Ja neću da dopustim svojoj deci da budu neprijatni i nepristojni prema drugima. Takođe, oni ne izlaze iz kuće i ne lutaju u bilo koje doba noći ili dana ni po našem dvorištu, ni po našoj ulici, a ni po našem komšiluku. Ono što je istina je da ja 99,9% svog vremena posvećujem njima, ali na sigurnoj udaljenosti zbog koje se oni osećaju slobodnima da donose odluke zbog kojih će ponekad zažaliti, ali tako će naučiti. Takođe, ako oni žele da kažu "ne" na moj zagrljaj, poljubac ili nešto treće, dopuštam im to, isto kao što im dopuštan i da se suprotstave svojem vršnjacima ili čak odraslima ako oni smatraju da se osećaju nesigurno u njihovoj blizini.

U mom domu poštovanje je dvosmerna ulica između moje dece i mene. Učim ih da poštuju lične granice svih u našoj kući, ali i da mogu da govore sami za sebe i promene to ako imaju valjan argument zašto bi to trebalo da bude ili izgleda drugačije. Stoga, isto kao i ostali i mi imamo određeno vreme za spavanje i konzumaciju obroka, ali im i s vremena na vreme kada odlučimo da su uneli, recimo, dovoljno povrća dan ranije, dopustimo da pojedu obrok koji se recimo sastoji samo od grickalica.

Umesto da uvodim oštru disciplinu ili time-out, ja uvek iskreno razgovaram sa svojom decom i proveravam šta oni imaju da mi kažu. Ako žele da urade nešto škakljivo poput prkošenja gravitaciji na neočekivanom ili nesigurnom mestu u mojoj kući ili napolju, mirno ću ih poučiti zašto to nije dobro, bez da se uključujem fizički, osim ako to naravno stvarno nije potrebno. Ako padnu ili se ogrebu za vreme igranja ili počnu da plaču, ne jurim odmah do njih i grlim ih i govorim da će sve biti dobro, već ih puštam da sami pokušaju da pomognu sebi i dođu do zaključaka šta sledeće da urade. Takođe im nikada - ali baš nikada ne kažem - da prestanu da plaču. Ako im je potrebno i žele da plaču, sigurno to mogu da učine u bilo koje vreme.

Drugi su zabrinuti zbog moje dece

Drugi roditelji vide opuštenu majku koja ne udovoljava društvenim standardima i zbog toga im je neprijatno. Ali, postoji jedna stvar koja je izričito teška i preko koje veoma malo drugih roditelja može da pređe ili ostane bez pitanja ili prigovora, a to je kada ja dopustim svojoj deci nekoliko trenutaka, kada im pružim stvarno vreme da prođu kroz zbrku svojih emocija pre nego što ulože napor da se izvine zbog svojih postupaka. To možda zvuči čudno, ali uzevši u obzir da je bitno disciplinovati ih, smatram da je bitno i da oni sami dođu do spoznaje zašto je do potrebe za disciplinovanjem uopšte došlo. Stoga, spomenuta tehnika mnogima izgleda kao da sam svoju decu razmazila i da se ona "izvlače" iz svih problema, ali u svom srcu ja znam da to nije slučaj. Ja im samo dopuštam mirno vreme u kojem ja neću intervenisati napadom ili vikanjem da oni sami spoznaju svoju grešku.

Za roditelje stare škole ili "staroga kova", ako dete odmah, iste sekunde nakon greške ne kaže "žao mi je" izgleda kao da nema ni trunke poštovanja prema njima. Ali za roditelje modernog doba, nastaje samo osećaj nestrpljivosti i pitanje kada će se dete izviniti. Uveravam vas, uvek uspe.

Isto tako, svoju decu ne prisiljavam da svakoga sata govore "hvala" i "molim" za raznorazne situacije, pa ih ne teram ni da se izvinjavaju odmah. Tek kada to njima bude odgovaralo. Kada nauče i sami shvate da pokažu svoju ljubaznost i šta će im ona doneti u životu i kada to istinski budu i mislili - jer većina tih "žao mi je" i "izvinjavam se" kod druge dece dolazi refleksno, bez imalo razmišljanja i zbog straha, a to nije život i odnos kakav ja sa svojom decom želim da imam.

Pa, zašto ja tako mučim odrasle ljude oko sebe dajući svojoj deci toliku autonomiju? Da budem potpuno iskrena, to je zbog toga što se više brinem za odgajanje iskrene i hrabre dece koja će voleti i biti ponosna na sebe nego što sam zabrinuta za odrasle osobe u prostoriji. Prednosti roditeljstva na ovaj način su za mene beskrajne. Moje dete ne samo da mi veruje, ono će oseća uvaženim, srećnim i podržanim. Na kraju dana, volim vrstu majke kakva jesam za svoju decu i volim ženu u koju odrastam kao rezultat takvog vaspitanja. To je sve što je važno.

BONUS VIDEO:

(miss7mama.24sata.hr/Yumama/Nataša Zlatković)