Da roditelji znaju da će nekim svojim gestom, delom ili rečju povrediti dete, sigurno to nikad ne bi uradili. Ipak, svi smo samo ljudska bića i grešimo, pa tako ponekad nesvesno i povredimo one koje najviše volimo – svoju decu.
Upravo da bi to predupredili, stručnjaci su otkrili šta deca najčešće pominju na psihoterapijama, odnosno šta najviše zameraju roditeljima ili čime ih to mame i tate povrede.
Evo šta deca najčešće pominju na terapijama, prema rečima stručnjaka.
1. Osude zbog izbora
Jedan od najčešćih razloga zbog kojih se deca otuđuju od roditelja je to što ih mame i tate osuđuju jer ne donose životne izbore i odluke kakve bi roditelji želeli, kaže dr Alin Zoldbrod. Teško je poverovati koliko često deca biraju karijeru kojom će se baviti jednostavno zato što su njihovi roditelji tako želeli.
2. Želja za kontrolom
Odrasla deca često pripisuju svoje životne izazove svom odgoju, i ponekad su u pravu da je to olakšavajući faktor u njihovim životima. Terapeut dr Glorija Brejm često čuje zamerke na račun majki koje ostaju previše zaokupljene životima svoje dece i nakon detinjstva.
One pokušavaju da kontrolišu izbore, izgled i ponašanje svoje odrasle dece. Kod očeva, zamerke se obično odnose na očev emocionalnu nedostupnost ili fizičku odsutnost. Deca na terapijama često opisuju svoje očeve kao autoritativne figure kojima nedostaje empatije.
Zajednička nit je da takvi roditelji nisu uspeli da podstaknu nezavisnost kod dece. Kao odrasla, njihova deca se često bore sa stalnom sumnjom u sebe, negativnom slikom o sebi i anksioznošću oko donošenja odluka.
3. Ignorisanje ili zanemarivanje
Još jedna česta zamerka koju dr Brejm čuje od klijenata o njihovim roditeljima jeste kontradiktorno iskustvo osećaja kontrolisanosti i zanemarivanja. Njihovi roditelji su obraćali malo pažnje na njihove emocionalne potrebe i želje, nisu ih zaista slušali kao decu ili su odbacivali ono što su govorili.
Neki od njih su isticali da su provodili jako malo kvalitetnog vremena sa roditeljima i bili su ostavljana bez nadzora duže vreme. Pa ipak, paradoksalno, kada su roditelji bili prisutni, ti isti klijenti su se osećali ugušeno proizvoljnim pravilima i naređenjima izdatim bez obzira na to kako se deca osećaju.
Nekoliko muških klijenata je posebno napomenulo da su njihove jedine "zabavne" aktivnosti sa očevima bile stvari koje je tata voleo (lov, ribolov, kampovanje), a nikada ono što je bilo važno sinovima, poput toga da tata prisustvuje njihovim sportskim takmičenjima ili školskim predstavama u kojima su učestvovali.
4. Emocionalna otuđenost
Nije dovoljno da roditelji ispunjavaju samo osnovne dečje potrebe – da im pruže hranu, krov nad glavom i šanse za školovanje. Mališanima je jednako potrebna i toplina, sigurnost, emocionalna podrška.
Čak i kada je kuća prepuna, odstustvo te topline, sigurnosti, emocionalne podrške, čini da se ljudi osećaju usamljeno, objašnjava lajf kouč Sidart S. Kumar.
Zatim, kada se usamljenost pogorša poređenjem deteta sa bratom/sestrom, drugom iz razreda ili čak roditeljem, dete se može osećati manje vrednim i jedinstvenim. Ovi uticaji mogu imati dugotrajne posledice u odraslom dobu, prenosi YourTango.
5. Neshvaćenost
Deca se već decenijama, a možda i vekovima žale kako ih roditelji ne razumeju – i to nije daleko od istine, smatra životni trener Suzan Elen.
Ukoliko neko ne nauči empatiju i rečnik empatije, neće moći da razume svoju decu, a njihova deca neće moći da razumeju njih. Međutim, dobra vest je, ističe ona, da kroz rad sa roditeljima i decom, njihov odnos može da se transformiše.
BONUS VIDEO:
