Imati dete je najlepša stvar u životu, ali je i veoma zahtevna i često pomera sve naše granice izdržljivosti. Trudite se da uvek budete tu za svog mališana i da budete mirni kad god plače i ima ispade besa, ali i vi ste od krvi i mesa i ne možete stalno da suzbijate emocije.Normalno je da "puknete" ali to nije trajno rešenje, potrebno je neko i nešto da vas osvesti da pronađete način da izvučete sebe.

Imala sam sreće da mi je prvo dete bilo divno bez ikakvih trzavica - lepo je jeo, spavao i uglavnom je bio miran ko god da je sa njim. Sa drugim detetom sve mi se vratilo višestruko...iako i posle godinu ipo dana i dalje se nadam da će sve proći, da će doći mirniji period, nekada imam osećaj da stvari idu unazad i da je sve gore.

Možda upravo zato što imam više iskustva, nekako sam svaki put uspevala da budem mirna i uvek tu za svoju decu, a onda sam shvatila u čemu grešim i pogoršavam stvar.

Za to mi nisu bili potrebni ni psiholozi ni razne teorije, već moj muž i mama koji su videli koliko se zaista mučim i koliko u sebi patim zbog svega. Posle silnih razgovora, polako su mi otvarali oči i ukazli na jednu bitnu stvar: "Ti si u svemu izgubila sebe i sve podredila detetu. Počni da razmišljaš o sebi, počni da radiš na sebi, jer ako ti nisi dobro, sve će na kraju da pukne", stalno su mi ponavljali.

mama-deca-tuga.jpg
Shutterstock 

I tako sam počela pre svega da budem blaža prema sebi, nisam više postavljala prevelika očekivanja, trudila sam se da se više ne ponašam kao da ja sve mogu i da stižem i na poslu i kod kuće. Počela sam otvoreno da tražim pomoć drugih ili jednostavno da radim koliko mogu.

Drugo, trudila sam se da svaki dan nađem makar jedan trenutak za sebe u kome ne razmišljam o deci, porodici i poslu, već se jednostavno "isključim", verujte mi za to nije potrebno previše vremena. Dovoljno je malo tišine ili neka kratka šetnja da se tako osetite. I ono najvažnije prestala sam da od svega pravim dramu. Ranije me je detetov plač užasno stresirao i brinuo, onda sam shvatila da je to normalno i da kada sve to prođe jednostavno potisnući kao jedno ružno sećanja.

I dalje se borim sa svojim mislima i osećanjima, i odmah da kažem da nije lako, ali svaki dan je jedan mali korak ka tome da nešto promenim i uradim dobro za sebe, da bi imala dovoljno snage i strpljenja za svoju decu. To nije sebično, nego potreba svake žene.

(Yumama)