Svaka mama se priprema na taj trenutak kada dete krene u vrtić i sam proces adaptacije koji nije lak. Još u vrtiću vas pripreme na burnu reakciju dece prilikom odvajanja, onda kreće postepeno prilagođavanje koje je često neizvesno. Iako je to normalan tok koji ne traje dugo i većina njih na kraju lepo prihvati vrtić, činjenica je da roditelji treba da ga preguraju.

Ja sam upravo u procesu adaptacije sa drugim detetom. Krenula sam u celu priču prilično samouvereno jer imam iskustva i znala sam šta me čeka. Supreg i ja smo uzeli odmor i krenuli u ceo proces adaptacije. Na moje veliko iznenađenje, odlazak u vrtić i predavanje vaspitačici je vrlo brzo postao miran, bez suza. S obzirom da nam je prvo dete jako dugo vrištalo kada smo ga vodili u vrtić, ovaj momenat je za mene bio šok. Posle deset dana lepo je krenula da jede i da se druži, jedino je skratila svoje popodnevno spavanje u vrtiću, i umesto dva sata spavala je jedan sat, ali prema rečima vaspitačica ni u jednom trenutku nije pokazivala nervozu. I pored moje "borbene pripravnosti" da u svakom trenutku doletim po dete, ona je ostajala svakim danom sve duže. Međutim, nije sve tako savršeno, prve promene u ponašanju smo primetili kući kada bi je vratili iz vrtića. Često je volela da se nosi, što ranije nije praktikovala i imala je izlive besa. Nekako smo i to uspeli da sredimo tako što smo je animirali i trudili se da budemo što više napolju, ali onda je krenula histerija noću.

Spavanje, dete, roditelji, plač
Shutterstock Dete plače noću

Inače nam je trebalo jako dugo da joj uspostavimo normalan san u kontinuitetu. Taman kada je počela više da spava, nakon polaska u vrtić, krenula su iznenadna buđenja nakon dva sata od uspavljivanja sa jako histeričnim napadima. Niko nije mogao u tom trenutku da je smiri. Kada je uzmem u naručje, kreće da se otima i udara, ako je spustim kreće da se baca. Pošto je imala zatvorene oči, pokušavali smo da je probudimo misleći da će tako da se smiri, ali bilo je još gore. Zaista se osećamo bespomoćno, jer shvatam da ništa ne mogu da uradim kako bi je smirila ili utešila. Ta histerija traje oko pola sata i onda polako kreće da se smiruje i ponovo tone u san. Iako je nemirna i jeca skoro celu noć, ipak spava bez ponovnih buđenja. Kada ustane ujutru, kao da ništa nije bilo, nasmejana je.

Razgovarala sam sa vaspitačicama, one su mi odmah rekle da je to reakcija na promenu. Sve nove stvari koje ona proživi u vrtiću tokom dana i razdvajanje od roditelja na koje još nije navikla je posledica tog ponašanja. Pošto se naš razgovor završio sa čuvenom frazom "proći će", meni đavo nije dao mira pa sam popričala sa dečijim psihologom.

Ona mi je objasnila da je to isključivo posledica polaska u vrtić, kao i manje sna tokom dana. Kada sam je pitala kako da se ponašamo i šta možemo da uradimo kada ima takve napade plača. Psiholog mi je rekao, da ono što nikako ne treba da uradim jeste da dete razbuđujem. Jednostavno treba da pustim da sam napad prođe, jer je jako intezivan i dete ne reaguje na zagrljaj i majčin glas zbog preglasnog plača. Kada počne da se smiriju, onda da je uzmem, krenem da pevušim ili jednostavno kažem "da je mama tu" i blagim nunanjem da ponovo uspavam dete. 

I dok s jedne strane uživam u tome što je dobra u vrtiću i što ga lepo prihvata, toliko se pripremam za burne noći u nadi da će ova faza razvoja brzo proći. Ono što je najvažnije trudim se da ostanem mirna, i koliko god da sam uznemirena tokom tih scena, želim da budem tu za svoje dete kako bi mu pružila utehu.

(Yumama)