Verovatno nema potrebe da prvo kažem koliku ljubav i ponos kao mama moram da podnesem. I suvišno je pričati o crnim, krupnim, stalno širom otvorenim očima pred kojima sam nemoćna i izlišno je pričati o uživanju dok posmatram kako moj dvogodišnji sin raste u pravog malog zdravog čoveka. 

Kada mama ostane u drugom stanju po drugi put, u najvećem broju slučajeva, sličnost sa prvom trudnoćom je samo u tome što oba puta ima stomak i bebu u njemu. 

Pročitajte i Milanin blog: Ovo nije još jedan uobičajen tekst o trudničkim i postporođajnim kilogramima

Prvi  put, svo slobodno vreme koje trudnica ima bude posvećeno negovanju sebe i bebe koju nosi. Kada je u pitanju druga trudnoća, svakodnevnica trudnice je malo drugačija. Do momenta dok joj sopstveni stomak ne bude do nosa, i podseća je na svoje postojanje, mame trudnice često i zaborave da su u drugom stanju. 

Volje, naravno ima, ali je vreme ono što nedostaje. Dobra organizacije je, kao i uvek, ključna, i svi mi znamo za milione trikova kako biti uspešna mama, domaćica, poslovna žena, supruga... jedino što ne znamo je- gde to postoji u realnom životu? Sigurno da može, naiđu i ti uspešni periodi kada sve ide, ali čovek se nekada prosto umori...

Onda, kada naiđu ti "umorni" periodi, onda nastupaju i talasi preispitivanja, samokritike, okretanja listova i novih početaka. Vaspitanje deteta je kompleksna stvar, jedan budući život je u vašim rukama, a tako je mnogo prilika za pogrešiti. I kada bih znala koji su, verovatno ne bih mogla da se identifikujem ni sa jednim određenim tipom mame, znam samo da želim srećno i slobodno dete koje razmišlja svojom glavom. Iz tog razloga, u mom dosadašnjem kratkom roditeljskom iskustvu, se kao najveća relativnost nametnuo termin "granica".

Pročitajte i... Vaspitanje dečaka: Od maminog sina do uzornog muža i oca

Ono što čini moju neizmernu sreću i što me istovremeno sprečava da budem „stroga“, ili da glumim neke emocije koje u tom trenutku ne osećam, je to što je Vukašin zaista jedno dobroćudno i veselo dete, koje 80 odsto vremena peva, što postojeće, što njegove izmišljene pesme. I kada dođe do vaspitno diskutabilne situacije, to nije ni vrištanje ni histerisanje (mada se i to desi i tada je lakše, jer tada ste sigurni da treba da reagujete), to je dečije ispitivanje i radoznalost, koje je u njegovoj izvedbi često veoma ležerno. I kako onda da podviknem kada imam utisak da on nema pojma o mogućim posledicama.


Foto: Shutterstock

I dok je on bio sam, a ja imala mnogo više vremena, tada nisam razmišljala. Ali sada, u devetom mesecu trudnoće, sa stomakom koji, ne znam samo po kom zakonu fizike, ide sporije od mene iako je metar ispred, ne mogu da prestanem da mislim o tome gde i kada treba detetu postaviti granicu. A neke situacije na to su me podstakle više od drugih:


1. "Mama, maaama...!" 

U 6h ujutru (svako jutro), već budna, u svojoj glavi zamišljam sebe kako praktično iskačem iz kreveta, kao da negde gori, a ne da hoće samo da me obavesti da se probudio. U realnosti, ja, već budna, odupirem se rukama o krevet kako bih podigla gornji deo tela, a onda jednu, pa drugu nogu polako spuštam na pod i konačno ustajem i odlazim u sobicu.

Pročitajte i... Duhovito pismo jedne nenaspavane mame

"Spavao sam", kaže mi, mirno kao da minut pre toga nisu zamalo popucala stakla od dozivanja mame. I onda ga ja tako gledam i mislim se da li je on do sada trebalo da zna da ne mora i cela zgrada da zna da se probudio, i da se ništa neće desiti ako se ja ne pojavim posle trećeg poziva.


2. "Ajde, mama, ustani!"

Posebna tema koja je moja večita dilema je- da li dete treba podsticati da se igra samostalno ili u dečijoj igri treba učestvovati, raditi sa detetom, voditi ga. Jasno je da je potrebno i jedno i drugo, ali u kom odnosu? I kada sam kod kuće i kada nemam neko neodložno pranje sudova, nekako se uvek odlučim da, kada sam već tu, ipak sednem da se igramo. 

I tako smo došli do toga da sada mene grize savest kada ne mogu da se igram sa njim na način na koji smo to radili pre, i u tome oboje uživali. Naravno da problem nije kada traži da gradimo zgradu od kocki, problem je kada se rečenica: "Ajde, mama, ustani" nastavi sa: "Ajde da skačamo", ili "Ajde, mama zmuri", ili "Ukati me"... 

Da li smo ga tako naučili ili je on prosto dete koje više voli da se igra u društvu- ne znam, ali na putu smo da to za koji dan rešimo, kada stigne njegova drugarica za ceo život.


3.  "Zivulko, smili se" ili "Zezam mamu!"

U punoj devetomesečnoj brzini, idem za njim i pokušavam da mu „nabacim“ majicu preko glave kao da ga lovim u mrežu. Njega to strašno zabavlja, a da budem iskrena, zabavlja i mene da slušam kako se smeje i sam sebi govori: "Zivulko, smiri se". Ali nije uvek situacija i nemamo uvek vremena da „vijamo živuljka“ da se obuče, i onda ga ja opet gledam i razmišljam kada je i kako trebalo to da mu objasnim, a da na pitanje: "Šta radiš to?", ne dobijemo odgovor: "Zezam mamu!"


Pročitajte i Milanin blog: Hvala, sine, što si mi pomogao da živim zdravo

4. "Piskio sam!" 

-Vuki, hoćeš piškiti pre nego što krenemo?

-Ne

Vrata od lifta se zatvaraju i krećemo, 3,2,1... nismo stigli ni do prvog sprata, ja ga gledam, a on širi noge i - poplava u liftu... 1,2,3, vraćamo se... 

5. "Gotova je glavisa"

-... Kod kuće se piški u nošu, napolju se piški u travu - i tačka!

- ...tackica, gotova je glavisa -  gleda me, i nastavlja moju rečenicu pesmicom.

Gledam i ja njega i mislim se - kako? Kako drugim roditeljima uspeva da ostanu ozbiljni?

*Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici -YuMama.