Deca žele da ih uvek volimo najnajnajnajviše i iz sve snage, fizičke i psihičke. Naša ljubav im je droga bez koje ne mogu. Isto tako, žele da budu najnajnajnajvažniji za nas. Oni, za razliku od većine nas odraslih, tu ljubav i pažnju vrlo eksplicitno traže. To ume da bude naporno. Posebno ako nismo u mogućnosti da odgovorimo na njihovu potrebu u onoj meri ili na onaj način kako oni u datom trenutku to od nas traže.

Željkov blog:Mama, mi smo sva tvoja deca


Ako se vratim kući umoran i ispuhan od radnog dana sa željom da malo protegnem noge i na miru popijem kafu, odmorim grlo od blebetanja i uši od vriske neke druge dece s kojom sam se u toku svog radnog dana družio, zaista mi je naporno da odmah utonem u igru s mojim pačićima. Najrađe bih se mazio s njima, punio baterije, ali ne vredi kad njima nije do toga. „Taataaa!“, viče Maksim iz svoje sobe. "Taataaa!", viče Lara iz njene. Odlazim u jednu, pa u drugu. Objašnjavam da sam umoran i da ću doći samo da popijem kafu. Ne znam kako je kad se radi neki drugi posao koji nema veze sa decom, ali svi mi koji smo po ceo dan s njima, moramo da se resetujemo. Da prestanemo da budemo učitelji, vaspitači, kreativni pedagozi, praktičari i vratimo se sebi da bismo se prirodnije posvetili svojoj deci i bili im roditelji. Moje objašnjenje im nije prihvatljivo jer ne mogu da zamisle kako sam ja umoran kad oni nisu. Takođe, ne mogu da zamisle ni šta je to malo kasnije. Maksimu je tek tri godine i kapira kako vulkan izbacuje lavu, ali ne kapira šta je to „sačekaj“, a Lari je onaj hromozom viška tako prespojio žice u glavi da isključivo zna za "sada i ovde".


Da je to slučaj koji se ne događa toliko često, možda bih ga rešio lako. Sad dok pišem o tome, lepo mi se nameće rešenje. Ali kad se to permanentno ponavlja i kad sam već umoran i od toga, onda ne sednem pored jednog od njih i organizujem igru u koju bi se uključilo i drugo, dok ja ležim pored njih i srčem svoju kafu. Bez obzira na to što će nastati dreka, povlačim se. Ležem na kauč. Pokušavam da se isključim za spoljne nadražaje. Nastavak priče je poznat svakom roditelju. Menjaju se frekvencije i jačine urlanja, počinju fizički da nasrću na mene. Stvorila se nazgodna atmoasfera. Lepo ih upućujem na mamu, ali ne vredi, kada trenutno žele moju pažnju. Onda voljena krene da me brani. Šalje decu u sobu. I sve dobije jedan bezvezan tok. Uzeo sam ovo samo kao primer. Nije umor uvek kamen spoticanja, već i neke obaveze koje moramo da uradimo kod kuće ili od kuće.


Željkov blog: Ako ne želite da morate, morate da želite

Mislio sam nekada da su ove njihove reakcije prouzrokovane nedostajanjem, jer se nismo dugo videli, pošto su bili u vrtiću i školi, a ja na poslu, ali sam došao do zaključka da su oni naučili da se sa mnom tako igraju i da su iznanađeni ako se ja ne igram s njima tako kako sam ih naučio da se igramo. Ovo nije samo moj slučaj. Ovo je slučaj svakog roditelja koji se posvećuje svom detetu. Kad se igramo s njima svu pažnju i ljubav im usmeravamo i oni to osećaju i u svakom susretu s nama žele da ožive upravo taj isti osećaj. Na taj način nam i pokazuju koliko nas vole.


E, sad. Kad roditelji upadnu u kolotečinu „kuća po’so - po’so kuća“, nestaje zadovoljstvo u tom odnosu s decom, jer on postaje obaveza, poput svih drugih životnih obaveza. Kada i gde da se opustimo? Molićemo svoje mame da nas odmene neko veče, da bismo izašli, podružili se s prijateljima, razmenili iskustva i potražili slične priče koje bi nas lišile griže savesti. Posle toga ćemo opet imati malo deblje živce koji će moći da se tanje neko vreme. Opet ćemo uživati u igri s klincima, ili ne, ali znaćemo da će odrasti i da će sve proći i da će nam ta njihova bliskost nedostajati.


Ljubav je jedno, a druženje potpuno drugo. Naša deca od nas uče. To ne smemo da gubimo iz vida. Ona uče i da se druže. Mi ih vodimo u vrtić, verujući da će tamo naučiti da se druže, ali neće. Tamo razvijaju neke veštine komunikacije, poštovanje nekih pravila, razvijaju kreativnost i interesovanja, ako se s nekim sprijatelje, razviju čak i igru, što je najbliže druženju, ali se dešava u ustanovi koja nije mesto na kom se oni osećaju posebni i slobodni. Vodimo ih u igraonice, na rođendane, ali tamo upadaju da bi isfurali energiju zajedno, a ne da bi se družili. Na treninzima i sličnim fakultativnim aktivnostima imaju priliku da stiču nova poznanstva i prijateljstva, ali se ne druže, osim ako se ne viđaju i mimo tih aktivnosti.


Željkov blog:Porodična vikend avantura

Ni nedostatak novca, ni umor, ni njihova relativna udaljenost, ni bilo šta drugo ne sme da nam bude izgovor da se ne viđamo sa prijateljima i da vodimo decu na ta druženja. U početku može biti naporno, jer to je novost za našu decu, pa nam neće dati da se družimo, ali ako shvatimo da je to razvojni put i da navikavamo decu da u našim životima postoje ljudi s kojima volimo da provodimo vreme, onda ćemo istrajati. Ako prijatelji nemaju dece, mogu se igrati s našom. Ako ih imaju, mi se možemo igrati s njihovom i oni s našom, nastojeći da ih uputimo jedne na druge i povući se kad u tome uspemo. Često će se ona sama zaigrati. Svaki sledeći put kad se viđamo biće sve lepše i njima i nama. Naučićemo decu da se druže, da neguju prijateljstva, učićemo ih kako da se druže, i kako imaju puno prijatelja van vrtića. Videće da odnosi koje roditelji imaju prema drugim odraslima nisu isključivo formalni. Odrastaće uz smeh i zabavu, koliko svoju, toliko, a ništa manje bitno, i našu.


Od kad sam ovo shvatio, ne propuštam vikend da se viđamo s prijateljima, a neretko se organizuju neka druženja i preko nedelje. The more the merrier!