Deca samohranih majki

U pričama koje slede samo smo pokušali da prenesemo osećanja i uspomene dece samohranih majki. Možda će to uticati da se nečije odluke preispitaju, da majke i očevi preispitaju svoje odluke.

Našla sam se u još većem čudu kada se u naš stari stan doselila neka teta, koja je bila stvarno ljubazna prema meni. Tek, uskoro sam počela željno da iščekujem te posete, jer je trebalo da dobijem batu. Nije mi baš bilo sasvim jasno kako - kada mami ne raste stomak, ali i to su mi nekako objasnili.

Na svu sreću, to su bila sasvim drugačija vremena, bar što se tiče finansija. Mama je radila kao blagajnik u pošti, a pomagali su nam i njeni roditelji, tako da sa te strane nisam mnogo izgubila. Ali, postoji veliko «ali». Kako sam rasla, moj život se razlikovao od života mojih drugarica. Prvi put sam to osetila kada su se svi čudili kako to sa osam godina ne znam da vozim bicikl, pa jedina nisam naučila da plivam, ne navijam ni za jedan fudbalski tim... Sve su to stvari kojima se obično «bavi» otac, a mene su zaobilazile.

Na roditeljskim sastancima je stalno bila mama, ponekad i baka, a porodične izlete nisam imala. Uglavnom, sve je to uticalo da se u pubertetu povučem u sebe, ali i... da postanem najbolji učenik. Nekako sam morala svima da «zapušim usta» - ako budem u nečemu prva. Pohvale takve vrste su mi godile, jer se otac okrenuo drugoj porodici i deci koju je dobio sa drugom ženom. Ja sam u njihovoj kući bila samo gost. Jedva sam to prihvatila... i obećala sebi da zbog toga neću da patim. Kao da je to moguće.

Sećam se koliko je mama patila, jer je znala da mi nedostaje očinska figura... sve dok se nije ponovo udala. Mislila je da će i meni da bude lakše, ali meni to više nije bilo važno. Shvatila sam da postoji mnogo života u okviru ovog jednog, i samo sam htela da što pre osnujem svoju porodicu.

Ta želja mi se i ostvarila. Čim sam završila ekonomiju i zaposlila se u istoj pošti gde mi je majka radila, udala sam se za Milana, sa kojim sam se zabavljala godinu ipo dana. Od dana svadbe, meni su bitni samo moj brak i ćerka Isidora, koja će uskoro da napuni devet godina. Više mi stvarno nije važno zbog čega su se moji roditelji razišli, ko je stvarno bio kriv, i šta je tu istina. Zahvalna sam majci što je ostala uz mene, omogućila mi da se školujem i postanem to što jesam. Što se oca tiče, nadam se da će jednom postati svestan koliko mi je nedostajao i da će se pokajati. Samo, na mene neka ne računa previše ako mu bude zatrebala bilo kakva pomoć. 

Priznajem da su me u početku opsedali preveliki strahovi da će i moj brak da propadne, da ću da prođem kao moja majka. Zbog toga se danas ne usuđujem da rodim još jedno dete, jer mislim da mu ne bih pružila sve što mu je potrebno ako bi ostali sami. Na sreću, to su samo strahovi. Imam muža koji me voli, stalno mi to potvrđuje, i nadam se da ćemo zajedno dočekati starost.

Dušica i Dušan Kolarev

Brat i sestra čiji su se roditelji razveli kada su bili tinejdžeri, sada kao porodični ljudi govore kakvo je bilo njihovo iskustvo.

Dušica

Imala sam petnaest godina kada su bratu i meni roditelji saopštili da će se razvesti. Znala sam da u našoj kući mnogo toga ne štima, ali je ovo bilo previše za mene. Nadala sam se da će se ipak sve vratiti na staro. Ali, nije bilo tako. Vrlo brzo je usledio poziv za sud, a najstrašniji deo mi je bio kada je trebalo da se izjasnim kod koga želim da živim. Priklonila sam se majci, i posle se dugo izvinjavala ocu, ali ni dan-danas ne znam da li sam ispravno postupila. Ne znam, jer su prave razloge krili od brata i mene.

Otac nas je često posećivao, sve dok nije dobio premeštaj u Makedoniju, jer je bio vojno lice. Svaki raspust smo provodili kod njega, dok se nije ponovo oženio. Tada se sve još više promenilo. Udaljila sam se od oca. Kada mi je javljeno da je umro, nisam znala šta osećam. Bila sam tužna, besna, nemoćna... a najgore je usledilo kada je došlo do imovinske podele između njegove druge žene i nas. Tada sam još jednom bila uskraćena za oca. Govorila sam u sudu da smo Dušan i ja njegova krv i da nam tu činjenicu niko ne može oduzeti.

To je, inače, bila situacija u kojoj sam se često nalazila otkako nam se porodica raspala. Stalno sam morala da se pravdam, da nešto dokazujem, za razliku od mojih drugarica kod kojih se sve podrazumevalo. Imala sam drugaricu čija je majka takođe bila samohrana, ali udovica. Nju nikad nisu smatrali krivom ni za šta, nisu je ogovarali, bile su joj dozvoljene greške. Kod mene je bilo sasvim suprotno. Na kraju sam bojala i da se zaljubim, jer nisam znala kako će to da se protumači.

Udala sam se odmah nakon srednje škole. Zaljubila sam se iskreno, mladalački. Moj muž je stvarno divan! Ne smeta mu što stalno «mora» da mi govori kako  me voli, kako me neće napustiti. Nikada mu ne dosade moja uporna pitanja i traženje potvrde da će i sutra biti uz mene. Ja samo molim Boga da me ova sreća posluži što je moguće duže. Dobila sam sve što sam očevim odlaskom izgubila i uverila se da u životu ipak postoji neka ravnoteža.

Dušan

Na sestrinu priču imam malo toga da dodam. Isto smo prošli, lutali smo u jednom periodu naših života čudnim putevima, ali smo naučili šta je važno. Mada sam srećno oženjen i imam sina kojeg ne bih napustio ni za šta na svetu, ne mogu u potpunosti da zaboravim prošlost. Ne mogu da zaboravim koliko sam bio zbunjen zbog osećanja da sam ostavljen. Ne znam koliko je nakon toga bilo propuštenih obroka, koliko zaboravljenih dogovora sa drugarima... Popustio sam u školi, prvi se zaposlio od svih koje poznajem, odrastao nametnutim prečicama...

Ali, to je ipak prošlo, i ja sada znam zbog koga živim. Želim da poručim svima koji razmišljaju da se odvoje od bračnog druga a imaju dete, da rade strašnu stvar. Svima će biti teško, i svi će da pate. Zato, da biste to izbegli, dobro gledajte sa kim se zabavljate, proživite neko vreme zajedno pre potpisivanja venčanog lista... možda možete da izbegnete mnoge neželjene stvari u životu.  

 Gordana Jeremić